11 feb Ne vraćaj se na staro

Voleo bih da su stvari u životu proste, kao pravila „Ne vraćaj se na staro, nikad nije isto“, „Ne saplići se o prošlost“ i „Ne gledaj u retrovizor“. Jer isuviše sam je voleo, i nisam mogao a da ne probam ponovo. Ljubav je prosta stvar, prosto osećanje, ili voliš nekoga ili ne. Nisam se saplitao o prošlost. Želeo sam da bude moja budućnost. I da, nikad ne može biti isto kad se vratiš. Može da bude mnogo bolje.

Ljubav ima hiljadu oblika i ima je na hiljadu načina. Mi smo se, na primer, oduvek svađali. Mnogo smo različiti. Ona je umetnička duša, koja svoje male umetnosti provlači svaki dan, iako su uspavane svakodnevicom. Sanjar. Ja sam realista i kod mene su stvari proste. Nisam nešto preterano srećan tip, bar tako ne izgledam. Ali bio sam ispunjen i srećan. Budila je u meni ono što nijedna ne bi.

Ona za mene nije obična devojka, jer svaki njen odgovor najmanje očekujem.

Za sve loše i zlo ona nađe opravdanje, a prema sebi je samokritična.

Volela bi da se, kada se zavuče pod jorgan, pretvori u devojčicu od nekad i čita bajke. Tako je vidim.

Umesto toga, u 25 filozofira ispod jorgana:

„Veruješ li da te onaj koji te voli, nikada neće povrediti?“

„Verujem samo da onaj koji te voli, voleće te i ako te povredi i ako ti njega povrediš. To je jednostavno jače – ljubav je tu, bio neko povređen ili ne.“

Ljudi ne mogu voleti samo one koji ih nikad nisu povredili. Niti je to dovoljan razlog da nekog voliš. Kad voliš, onda i povrediš, i budeš povređen. I oprostiš. I oprosti ti. Sve je to ljubav.

Ljubav je bila kada je otišla jer je mislila da nam čini uslugu i da ćemo oboje biti srećniji ako se pustimo.

Ljubav je bila kada sam je razumeo i branio od svih, i pustio da ode zrelo i mirno.

Ljubav je bila kada smo se iznenada sreli i shvatili da ustvari nismo dobro. Kada smo u isto vreme jedno drugom poslali poruku uveče da nam nije svejedno.

Ljubav je bila kada se vratila, iako je mogla bez mene.

Ljubav je bila i kada sam joj oprostio, iako sam mogao bez nje. Navikne se čovek vremenom. Ja nisam hteo.

Niko ne može kriviti devojčicu kada pogreši, jer veruje u bajke. Ni realistu, kada to mirno prihvati.

Od ljubavi jača je samo želja. Da odeš, da se vratiš, da oprostiš, i voliš još jače.

Želja je bila sve što nam treba. I sve je lako i moguće kada želiš, i teško i komplikovano kada ne želiš.

„Zašto si se vratila“, pitam je nekad.

Pogleda me njenim krupnim zelenim očima i kaže mi „To je prosto. Zato što mi čak i naše svađe nedostaju. I nije navika. Odvikla sam bez tebe. Nego želim one svađe. Posle uvek dođu slatka pomirenja. Posle te volim još više.“

Teško je. I radimo na tome svaki dan. Vrlo često raspoloženje mi mrače misli o njenoj hladnoći na odlasku. Misli mi otera njen iskreni osmeh, i reči da je tu. Najlakše je bilo ne vratiti se na staro, kao što kaže nepisano pravilo, i najčešće iskustvo. Najlakše je furati nešto novo, tamo gde si bezgrešan i gde krećeš od nule. Ali, zašto da budemo bolji ljudi drugima, nego jedno drugom? Pogotovo ako oboje to želimo, biti bolji nego ranije?

Za ovo što mi radimo, treba imati mušku stvar. Zasad smo dobro. Iako smo dva sveta, bili i ostali. Želim i verujem, uspećemo mi. Realista i umetnik se nekako dopunjavaju… išlo im je za rukom sedam godina. Sada, kad više nismo deca, može biti samo lakše. Ili teže, jer sada mnogo analiziraš. Ali na kraju zaključak je prost. A i sada umeju deca u nama da nam objasne bolje nego knjige i prijatelji, da, pitaš svoje srce kad imaš dilemu, i dobićeš odgovor kroz osećaje i damare.

Bezuslovna ljubav, to je ljubav na hiljadu načina. Kada voliš nekoga iako on tebe ne voli. Kada voliš nekoga ko te je povredio, ostavio kad vam je bilo najteže, jer je to jednostavno taj neko.

Može i kada voliš nekoga iako nije naizgled pravi za tebe. Iako imaš mnogo srodniju dušu. Ali neko je već tvoja duša, jer ti je dao tu svoju nesrodnu, drugačiju.

Zaključak -zaboravite na pravila i pišite svoja, kao što pišete sopstvene priče.

Od pravila samo nekad bude dobar naslov. A pravila generalno, ne postoje. Uvek ima izuzetaka, i načina da se prekrše bez posledica.

Niko ne zna i ne može znati kako se volite vas dvoje i ko ste, zajedno. Ne zna niko kome opraštaš i ko te voli i kada pogrešiš. Niko bolje od tebe ne zna zašto to radiš i šta imaš. I ne trudi se da objasniš.

„A ti? Zašto si mi dozvolio da se vratim?“

„Da ja tebe šutnem. Ili da te maltretiram. Svakako, da ti i dalje kvarim bajke. Jer tako mi stvaramo našu.“

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografija: favim.com