25 dec Ne volem!

Ne volem kad me neko zgazi, a obula sam nove cipele. Na štiklu. Gaženje dok plešemo volim i sve što ide uz to. I kad me pustiš da ti stanem na prste. Drugačije ne bih ni mogla da dotaknem tvoju donju usnu. Ni ovlaš, a znaš i sam koliko je ovlaš bezveze.

Ne volem što nekad prva saznam. Ne volem ni što poslednja saznam.

Ne volem što sam predugo ostajala. I što nekog nisam ranije upoznala. Što je sada kasno da mu budem prva, za nešto. Devojčice vole da veruju da su prve. Neće ti to nikada priznati. Reći će ti da ih je baš briga. A nije ih baš briga. Prve se pamte. Prvoj se vraćaš. Sa prvom sve upoređuješ.

Ne volem rasprodaje. Bojim se onih žena koje omamljeno čeprkaju po krpama. Tada pomislim na materijalno. Da verujemo da nas garderoba leči. U stvari te leči park. Uzmeš svog psa u šake, olabaviš povodac i baciš mu pileću nogicu. Mora da bude dimljena, ako hoćeš da ti ovaj eksperiment uspe. I veruj mi, nije napolju hladno, ako nisi hladan ti!

Ne volem što se saksofonista odselio iz moje zgrade. I što je džez zamenilo ružičasto arlaukanje. I što se niko u zgradi ne buni. I što se pretvaram u bakicu koja poželi da im uleti na žurku, sa izgužvanom spavaćicom i kalašnjikovim. Moja baba kaže da sam rođena da dižem bune i frku, da je to jedan od razloga zašto se nikada neću udati.  Nisam naučena da ćutim i da ućutim. I da ignorišem… arlaukanje.

Ne volem ove što su odskora vegeterijanci i vegani, jer je to moderno, a sa druge strane furaju krzneni gunj. Takvima volim da izlažem svoje teorije zavere – da u integralnom keksu ima više šećera nego u čokoladnoj torti od dvajes’ jaja,  da je crn hleb taman – jer ga u stvari boje čajem. Zato vam najavljujem trend za predstojeću zimu: sarma je mala crna haljina! Ostatak modnih krikova možete pročitati na mom fešn blogu (ukoliko ne popijem tužbu od neke pekarske industrije).

Ne volem što zaboravljam važne datume. Nisam programirana za brojeve. Čak, ni za važne brojeve telefona. Da padnem u sopstvenoj kadi, tu bih i umrla, jer ne znam napamet broj hitne pomoći. Nervira me što mi je potreban Fejsbuk da bih nekom čestitala rođendan. I što moj tefter sa obavezama ne zvoni.

Ne volem što se tripujem da će moj nerođeni sin postati huligan ili edipovac. I što ću se izgubiti između držanja uz suknju, odvajanja od suknje i autoriteta. I što prosto nekada neću znati kako da ga posavetujem. Ili što neću biti dovoljno kul da mi kaže da ima devojku. Što neću biti kul da mi kaže. Malo se smirim kad pomislim da će do tada postojati psihijatar za sve. Ili da ću imati dovoljno kul muža da izmisli takvog psihijatra.

Ne volem što uglavnom plačem samo na njegovom grobu, dok pričam sa crnom pločom. I što me nije naučio da jače udaram dečake. Što nije tu da mi kaže da sam ispala okej, kakva sam mogla da budem. Što nije tu.

Ne volem kad mi neko kaže da treba da odrastem. Da se uozbiljim. Da ne očekujem više nikada poljubac na kiši. Da sam prerasla leptiriće. Da si u kasnim dvadesetim mator za glupiranje, za romantiku, za crtani film, za pidžamu sa srculencima. Da roze treba da zameniš košuljom. Jednobojnom. Da u knjižarama listaš literaturu za decu, samo kad kupuješ poklon drugarici koja se porodila. Neću! Sve dok se moje telo uklapa u garderobu sa dečjeg odeljenja. Tufnastu. I dok si ti tufnast.

Ne volem kad šefu izložim svoju fenomenalnu ideju na koju sam potrošila čitav dan i uz to ogulila svoj crveni lak debelo, a on podigne obrvu. Ili mi kaže da je neizvodljiva, da je previše kreativna, ili “čudnjikava”. Da sam preterala. Dragi šefe, ove godine sam naučila da je marketing preterivanje. A, da… i par ubačenih stranih izraza koji su u trendu.

Ne volem boraniju. Kad ujutru iskašljem “duvanskog žele zeku”, pa pomislim kako umirem. Kad kasnim. Kad je kasno. Kad osećam da je kasno, a opet se trudim. Jednu ulicu, jer mi u njoj odzvanja pesma koju sam čula sa pogrešnom osobom. Čula, osetila i sad je vučem na levom ramenu, ko pun pijačni ceger. Nekad je lepo ne osećati. Reći budali: “Sjaši, ne zaslužuješ ni pivom da me častiš!”

Ne volem kad ne mogu da poentiram kraj priče. Da zadam završni udarac. Kad čudo od kursora svitka na monitoru i zajebava me. A ja se vrtim oko te jedne rečenice.

Ne volem kraj. Kraj u suštini ne postoji.

Muzička podloga za kraj: “Prodaću onu moju kućerdu na lakat, pa nek’ je stoput dedina, da kupim jahtu i dva vesla i onaj šešir rogozan, pa tebe di nas niko ne zna odvozam…”

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: favim.com