23 jun Ne umem ja tebe nikome da ispričam: Vrata

– Dobar ti je onaj citat o vratima, da zatvorena nisu isto što i zaključana. Ja svoja odškrinem povremeno, provjetrim, podsjetim se zašto su zatvorena, zamandalim, i tako.
– Ali koji je smisao vrata ako nikad niko ne zaviri i ne uđe unutra?
– Vrata nisu problem, nego ko hoće da uđe na njih. A svrha im je da čuvaju sadržaj od onih koji ga nisu vrijedni.
– Pazi samo da ti zbog pretjerane opreznosti ne promakne nekad i neko vrijedan.
– Ovo nije taj slučaj, vjeruj mi.
– Okej, kako ti kažeš. Nego, kad smo već kod tih vrata, koji je razlog bio kad sam ja bila u pitanju? Pogrešna osoba, pogrešno vrijeme, i jedno i drugo, ništa od toga, wtf? Don’t mind me asking.
– Ti kad si naišla vrata skoro da nije ni bilo, bio trag gdje su nekad bila. Pa si ih postavila. Pa si ih izbila sa šarki. A ja sam bio glup. I tako.
– Nisam ni ja baš bila u svom najboljem izdanju tad. Od silne želje da budem nečija, zaboravila sam kako biti svoja. Bila sam glupa. Ne ide to tako.
– Da zaključim… Trebao sam te cijenit’ više. Trebao sam bit’ bolji. Al’ jebiga. Vidi nas sad.
– Da, vidi nas sad.
– I smatram da si bolja osoba od mene. Tad pogotovo. Sad sam mekši malo. Al’ imam divnu prijateljicu, i terapeuta, pa sam zahvalan.
– I ja sam zahvalna na svemu. Zaista. Iako ovo i dalje ne mogu sebi da objasnim.

– Teško je ovo definisati. Šta znam, dubina neka neslućena… Soul mates, perhaps. Who knows…Kako god, bitno si biće u ovim mojim ruševinama.
– It’s mutual, you know.
– I know. I cijenim te. I paziću te. I njegovati ovaj naš odnos, kakav god da je. Ipak sam nešto naučio. Nije bilo uzalud.
– Znaš, nisi ti prvi koji mi to kaže. Obično se na moja vrata vrate svi koji nisu htjeli da mi otvore svoja. Ali prvi put te riječi ne doživljavam kao svoj trijumf. Nad čime da likujem? Nad tim što sad možeš samo da stojiš pored odškrinutih vrata, da viriš unutra i posmatraš svijet koji je mogao biti tvoj? To je okrutno. To boli. I ne samo tebe. A ja ne želim da te boli. Ja želim da budeš srećan. Ja želim da te neko voli onako kako sam to htjela ja, al’ mi nisi dozvolio. Ja želim da to dozvoliš nekad nekome, iako se plašim da ćeš tada mene da zaboraviš. Jer vidiš, ja znam da ćeš ti jednog dana, kad budeš nečiji, u potpunosti to da budeš, do posljednjeg atoma svog bića, za razliku od mene koja sam i tvoja i njegova, i svoja i ničija. Možda si ipak ti bolji od mene. Kako god, u jednom od sledećih života potražiću te ponovo. I bolje bi ti bilo da me tad čekaš na tim vratima!
– Yes, ma’am! I’ll be waiting.
– Obećavaš?
– Obećavam.

Autorka: Tanja Spasojević Simeunović

Fotografija: pinterest.com