09 jun Ne umem ja tebe nikome da ispričam: part 2

– By the way, ništa od male – zapalio je cigaretu i sjeo kraj otvorenog prozora.
– E jebiga! – izletilo mi je.
– Pa kako sad to? Zašto?
– Eh, izgleda da je nisam držao za ruku kad je trebalo – krugovi dima prelazili su prag njegovih usana, širili se i nestajali u vazduhu.
– Kako to misliš?
– Sve je bilo ok, do tog momenta. Iako sam joj odmah na početku rekao da će mi to biti problem. Nisam – povukao je dim – ima dva života – a pogled mu se gubio u daljini.
– A najviše me izbilo to što me je kraljica pitala jesam li sa njom zbog još nečega, osim što mi se sviđa kao osoba. Inače, ima dobar posao i stan.
– Aaaa, tu je znači caka! – uzviknula sam.
– Pazi, ej! Kakvo je to uopšte pitanje?
– Njoj očigledno normalno. Možda je mislila da zbog nečega ne želiš da budete viđeni skupa. Da je se stidiš. Šta znam. Pa poznaje te tek par nedelja. Logično je da je nepovjerljiva i da ne zna da je tebi to držanje za ruku stvarno problem.
– Ma znam, ali skont’o sam da ipak ne’am živaca za to. Šta će mi neko ko je u stanju da mi u startu tako digne pritisak u sekundi? I to zbog takve gluposti! Neka, fala. I’ll pass it!
– A činila se tako normalnom. Starija riba. Još smo odlučili staviti sve karte na sto – dodao je nakon kraće pauze.
– Ne znam šta da ti kažem… Ljudi svakodnevno jedni drugima dižu pritisak, ali i bivaju tu jedni za druge. Šta ti misliš, da u vezi sve treba da bude savršeno?
– Naravno da ne, ali bar u onih prvih mjesec-dva. Gdje je ta bezbrižnost, opuštenost, uživancija, hej?!
– Eh, ostala u srednjoškolskim klupama. Što smo stariji, sve je teže, znaš i sam. Nisi ti jedini koji ima prtljag. Svi smo mi pomalo oštećeni. Tako i ona vjerovatno. Ko zna koja je njena priča.
– Koja god, bez mene. Nije to za mene – odmahnuo je glavom.

– Ponekad se pitam gdje ih samo nalaziš! Prvo je bila ona neka isto malo starija riba, ne sjećam se sad više šta je njoj falilo. Pa onda ona mala iz Amerike, udata! i sa djetetom. Sad ova. Uviđaš li obrazac?
– Želiš nešto da mi kažeš?
– Želim da kažem da podsvjesno biraš one sa kojima nema budućnosti.
Slika koju si o sebi stvorio poprilično je površna, mada razrađena do detalja. Zato i privlačiš takve. Glumiš tu nekog nadobudnog tipa koga apsolutno ništa ne dotiče, nekog zajebanog frajera razočaranog u ljubav koji ne vjeruje da može ikada više ikoga istinski voljeti. Zato i privlačiš žene koje boluju od bad boy sindroma i djevojčice koje imaju daddy issues. A kad zagrebu malo ispod površine, ne znaju jadne šta bi sa tobom. Jer težina tvog prtljaga obrnuto je proporcionalna nivou njihove inteligencije. Sa muškarcem poput tebe može da se izbori samo prava žena, a takve te zaobilaze u širokom luku, jer žele pravog muškarca kraj sebe, a ne nekog nezrelog tupana kakvim se prikazuješ.
– Kad smo kod toga, kako to da me ti nisi zaobišla? – pogledao me je podigavši obrvu.
– Pa tako što sam i ja tad bila u toj površnoj fazi. Glumila sam nešto što nisam. Patila sam od sindroma, ako baš hoćeš da znaš. A i imala sam issues, nije da nisam.
– Šta te je onda navelo da ostaneš? – strijele iz crnih očiju sad su prodirale kroz zelenilo mojih i gađale me pravo u dušu.
– Sve ono što smo odćutali – odgovorila sam i skrenula pogled.
– Neka, fasada mi odgovara – rekao je zamišljeno, prelazeći sada pogledom preko krovova zgrada.
– Ko zaviri iza zavjese, ostaje. Ti znaš –ponovo me je pogledao.
– Znam. Ali nemaš ti ništa od toga što ja znam.
– Idem – prekinula sam tišinu. Kasno je – uzela sam stvari i krenula ka vratima.
– Yup, story of my life – uzdahnuo je i ugasio opušak i dalje gledajući kroz prozor.
– I imam – čula sam dok su se vrata zatvarala za mnom.

Autorka: Tanja Spasojević Simeunović

Fotografija: tumblr.com