03 okt Ne tako hrabri kovač

Moja je volja sve što prihvatim.

Moja je volja sve što ne prihvatim.

I to je tako.

Vremenom prihvatiš da ne moraš sve da prihvatiš, već samo ono što ti je prihvatljivo i rukama obuhvatljivo.

A među rukama ti treba mnogo prostora za slatke reči, gorke suze, kisele osmehe i ljute poglede.

Rukama meriš, namerom krojiš, rečima sečeš.

Sečeš po meri. Svojoj meri.

Svom liku.

Svom obliku.

Da ne bude posle da nisi znao

Da si krojač bez alata i zanata.

Ako ti odelo stoji smešno.

Ako ti ne priliči.

Ako ti ne doliči.

Prihvatiš to.

Ili ga ne prihvatiš, koga je briga.

Ti ga nosiš.

I najčešće ne znaš da odavno sašiven po pravoj meri.

Ali ti je koža tesna.

I pucaš po šavovima jer se neprestano širiš i baškariš iznutra.

A unutra svega!

I što si prihvatio i što nisi.

I ne prihvataš što ne možeš da prihvatiš da voliš da popravljaš

Stvari i ljude

Jer se bojiš da ih sašivene prihvatiš.

Pa zato meriš i krojiš

Svakog i sve.

Da malo ispraviš.

Popraviš.

Prepraviš.

Ali od starog novo ne možeš da napraviš.

Autorka: Ana Krsteska

Fotografija: favim.com