27 sep Ne sviđam se tebi ja

Iskrsneš tako iz dubine interneta, ne znam ni sama koji po redu u tom jadnom šablonu. Posle godina istih okolnosti, umorna sam i pre nego što je počelo. Uglavnom si tu u neke sitne noćne sate, dok se prevrćeš po krevetu.

Po nepisanom pravilu, tu je i devojka. Ona devojka koja bezbrižno spava pored tebe, dok se ti dosađuješ. Po nepisanom pravilu, tu sam i ja. Zaginula pišući, ili gledajući filmove, i sad gledam u tu poruku, i razmišljam šta ću. Sa njom, sa tobom, i sa porukom.

Super pišem i hoćeš da me bolje upoznaš. Hvala, drago mi je.

Da me odvedeš na piće. Ne pije mi se.

Dobro, da me odvedeš na klopu. Više volim domaću hranu.

Dobro, ako treba kuvaćeš ti. Ne treba, hvala.

Dobro, zar mi nije jasno da ti se sviđam i da hoćeš da se upoznamo. Sve mi je jasno.

I da ti kažem, ne sviđam se tebi ja.

Tebi se sviđa ta licemerna mrva slobode. Taj imaginarni beg.

Guši te to što imaš, pa ti treba nešto što nemaš, na minut samo.

Zato se i ne trudiš da slažeš da nemaš devojku i da ti treba neko.

Jer ti ne treba niko. Kad bolje razmisliš, nisi siguran da ti treba i ona.

Treba ti samo nešto da te pokrene, da te uveri da si i dalje živ. Da postoji i nešto drugačije od onoga što ti živiš. Da te prodrma psovkom ili provokacijom, a da bude dovoljno bezazleno da ipak ne probudi onu koja ti spava u krevetu.

Ne treba ti niko da ti se svidi, ni da te izvadi iz učmalosti. Treba ti samo dekoracija, da sija dok je sa učmalošću ne stopiš.

Ne sviđam se tebi ja. Tebi se sviđa ponešto što imam da kažem, što umem šta da kažem i što znam reči. Pogrešne, ali i prave. Znam „izvoli“, „hvala“ i „nema na čemu“, kad zaslužiš.

Znam „volim te“, kad te volim.

„Odjebi“ i „skloni mi se“, kad nemaš meru.

I „nikad više“, kad shvatim da neću da ti budem lek.

„Nikad više“, kad shvatim da se učmalost ne leči.

Autorka: Milica Stanisavljević