23 jun Ne smem!

– Daj, napiši priču o Njemu!

– Ne smem.

– Zašto ne smeš?

Ne smem zato što je priča o njemu ima dvadeset i četiri godine. Ta priča je šest godina mlađa od moje. Dok se njegov uvod rađao, ja sam uveliko bila u vrtiću, znala sam da vezujem pertle i  da nacrtam ljubičicu.

Zato što znam da na ovom svetu postoji još mnogo devojaka koje bi mu skuvale bolje makarone ili neki kliše od jela.

Mnogo devojaka koje su lepršave haljine, bujne grudi i crven karmin.

Devojke koje umeju da se suzdrže pred zoru, da ne pojedu celu teglu Nutele. Prstima.

One koje ne znaju šta znači dremanje u žitu nekog ruskog romana i buđenje na podu uz pesme Tom Waits-a.

Dovoljno su mlade i volele bi ga ludački. Po prvi put. Ne bi se bojale, verovatno zato što su čiste, bez ožiljaka i mirišu na belo.

To što umem da mu posvetim koji red, ne znači da sam nešto drugačija od njih i da jače umem da volim. Možda bi više umele da ga vole neke pravnice, medicinske sestre ili studentkinje mašinstva.

Možda.

Ipak, mi smo se sreli jedne subote u ovoj priči.

Baš mi.

Nas dvoje sa svojim stomacima, rukama i očima.

Baš nas dvoje!

Slučajno.

U tom zagušljivom vazduhu. Dok je svirao onaj bend, u onom klubu čije se ima ne spominje.

One večeri kad sam pokušavala da ubedim sebe da sam okej i da ću biti još bolje, ako se odselim iz ovog grada na neki salaš ili tropsko ostrvo iz letnjeg hita.

Dok sam pokušavala da ubedim sebe da je kul ne pokazivati emocije i glumiti nadrkanost. Kulirati sve dečake, koristiti ih za malo gnjavljenja i gužvanja posteljine. Ili trave.

Vodila sam se tom nepogrešivom taktikom zavođenja, koja me je gotovo uvek dovodila do osvajanja i gašenja želje za nekim. Kad opipaš nečije telo, uzmeš komad mesa koji ti treba, želja je smešna stvar. I ti si smešan. U ogledalu i pred samim sobom.

Od te večeri ne mogu da nađem odgovarajući izraz za mekoću njegove brade. I ne mogu da ocenim koliko stepeni ima ugao njegovog osmeha. I verovatno bih ispala patetična kada bih pisala koliko mi je interesantno njegovo uho i pupak.

Ukoliko već nisam patetična.

Ukoliko mi nije ponestalo šećera u prahu koji sam bacala na neke dečake koji me sada ne zanimaju.

Ne smem da ispišem priču o njemu, jer je mnogo bolja od moje, a ja sam onaj egocentrik koji je navikao da ispadne šmeker. Barem u finišu priče koju piše.

Ne smem da ispišem tu priču, lepo ti kažem!

Mada, ukoliko bih samo pokušala da pišem o njemu, možda bi i moja priča postala bolja. Možda bi postala bolji čovek.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: weheartit.com