– Mlađanko, počastvovan sam što ste moji gosti, vrlo rado ću vašim čitaocima govoriti o svojim uspesima. Vilmaaa! Iznesi gostima one kobasice od brontosaura i pivo iz podruma. Barni i ja smo ih spremali početkom zime, golim rukama sam ulovio tu zver, Barni je samo dodao nož, kada sam ga držao za gušu. Ne bih da se hvalim, ali na zidovima možete videti neke od mojih trofeja.

– Zavela se ona čim me je videla, tako je zapljusnuo moj šarm da se gotovo onesvestila, morao sam da je pljusnem onim pivom iz krigle, ne bi li došla sebi.

– Zapljusnule su mene litre piva koje si ti Fredi popio pre nego što si mi prišao.

– Ma kakvi, sva se tresla kada sam joj uhvatio ovaj stručić u Kamenodisku. Mislio sam da će mi se prelomiti preko šake. Ja sam tada već radio u Rok Kamenolomu, bio sam vrlo snažan mladić. Što se do danas, nije mnogo promenilo.

– Snažan ti je jezik u hvalisanju, Fredi.

– Znate, samo vredni, snažni i promišljati mladići su mogli da napreduju u toj firmi. A ja sam bio upravo takav. Kada su me postavili za upravitelja Kamenokuglašem, za jedan dan sam razbijao više kamena, nego prethodni radnici na mesečnom nivou.

– Daj Frede, ne preteruj, to se desilo samo onda kada si zaspao za upravljačem, pa si izazvao havariju. Da nisam razgovarala sa gospodinom Slejtom, sada bi lopatama skupljao šljunak.

– A da ti nisi insistirala da idemo na večeru kod tvojih, ja se ne bih takmičio sa tvojim rođacima u ispijanju piva, pa ne bih morao da dremnem u kabini.

– Da, uvek sam ja kriva Fredi.

– O da, moja Vilmica je već bila domaćica, i uveliko trošila moj teško zarađeni novac, na ove haljine od pterodaktila i ogrlice od mamutovih kljova. Kuću sam kupio godinu dana pre toga, najsavremeniju u komšiluku, imala je ove ugrađene majmune za automatsko otvaranje prozora. Komšija je crkavao od zavisti, jer nije mogao da gleda šta radimo uveče. Nabavio je i on par komada, ali njegovi ne opstaju, baksuz, šta će te.

– Ja sam veliki ljubitelj muzike, i kolekcionar ploča, ptica koja pokreće ploče je iz paleolita, još uvek radi k’o podmazana.

– Fredi, jedine ploče koje ti skupljaš su komadi kaldrme, koji ti napune sandale svaki put kada voziš Kamenobil. U cipelarniku ima više kamena, nego u Kamenolomu.

– Vilmice, ti znaš koliki sam ja poštovalac muzike, uvek ispoštujem one tvoje ozbiljne koncerte.

– Ispoštuješ ti svoju dremku na koncertima.

– Pa kada sam umoran od vožnje. E da, mogao bih kasnije da vas provozam mojim Kamenobilom, uživaćete.

– Taj mali smotuljak, moja Kamičak, je nešto što volim više i od sebe. (Šmrk) Uvek mi pobegne kez, kad se setim kako mi je stegla prst, u Kamenorodilištu. Barni i ja smo tog dana toliko pili od sreće, da sam umesto Barnija, Beti odvezao našeg Dina koji usput nije prestajao da laje od uzbuđenja, ja sam mislio da to Barni peva, pa sam pevao sa njim.

– Svakodnevne težnje su mi da me kugla na Kamenokuglašu ne pretegne. Da i dalje sa Barnijem izletim iz Kamenoloma uz Ja-ba-da-ba-du. Da me kući sačeka moja Vilma, i da mi na pragu manje zavlači ruku u novčanik, koji će izgleda vrlo brzo preuzeti moja Kamičak. Da budem dovoljno snažan da se borim sa Kamičkinim udvaračima. Mada, ne plašim se i ako suviše ostarim, tu je Barnijev Bam-Bam. Prošlog proleća smo imali veliku baru ispred vrata, pa nam je malo pomerio kuću, da Vilma ne pokvasi nove cipele kada izlazi iz kuće.

– Hvala vama što ste bili, Vilma spremi ljudima kobasice od brontosaura da ponesu, nisu ih ni probali. Ispratiću vas. O već je pao mrak. Mjau. (Bam) Vilmaaaa, otvori mi vrata, Vilmaaaa!