17 dec Napisala bih ti nešto

Napisala bih ti nešto. Neke redove  dugačke i reči kratke. Znaš da ne volim da pričam. Nije da neću, nego… možda se i potrudim, mada… Radije bih ti napisala nešto.

Nešto što već čuo nisi. Nešto što papir od olovke zabolelo nije. Nešto što možda ni ne slutiš.

Znam, napisaću ti nas. Iako o tome pojma nemam. Iako o tome umem samo da ćutim. I tebi i sebi. Ali napisaću.

Znamo se tek nekoliko meseci. I neću  reći da imam osećaj da te ceo život znam. Jer, postojali su životi i pre nas. Jer, postojali smo mi i pre života.

Sreli smo se mi mnogo ranije. Čini mi se da je neki oporan letnji dan bio. Vukli smo se u te popodnevne sate, omamljeni toplotom i nismo znali kuda. Mirisalo je na kišu. Noge su bile teže nego ikad, a misli razuzdane. Oči prikovane za užareni asfalt, lenje da pogledaju gore. Samo su pratile senke. Osetila sam pogled na sebi, a nisam se usudila da podignem glavu. Samo sam produžila dalje. Nešto mi je govorilo da nije trenutak. Da će pravi tek stići.

I ti si se kolebao tada. Iako si negde u sebi znao, nisi pružio ruku da me zaustaviš. Nisi me čak ni, kao slučajno, ramenom zakačio. Samo si nemo stajao, sa žalom, gledajući kako odlazim. Neprestano se pitajući da li će postojati sledeći put. Nešto ti je govorilo da hoće.

I pitam se, da li smo već tad mi razgovor vodili, daleko od svoje svesti i postojanja, da li smo se već tad jedno drugom obećali, ili nas je nešto i mimo naše volje u tom trenu zauvek vezalo?

Ne znam…

Prošlo je mnogo od tad. Ne umem da izračunam koliko. Ti sigurno znaš. Tebi je čekanje trajalo duže. Zato si i požurio da me nađeš. Znao si da nas tamo neće biti, da smo samo u prolazu bili, da neki drugi svet čeka na nas.  Oduvek si znao. Zato si i rizikovao sve. I nikad ti neću priznati da si još od tad moj heroj bio. Da sam te bosonoga jurila u snovima. Da sam te dozivala u mislima ludim. Da su mi se smejali kada sam o tebi ushićeno govorila. Da sam bila ljuta na sve jer nisu verovali. A ja se još tad u tebe klela.

Još tad sam znala da se zagledam u  vodu i izmaštam kako mi misli spokojno u tvom krilu leže.

Još tad se u meni rodila želja da me na dugom letnjem pljusku zamoliš za ples. Još tad sam i pristala.

I umela sam uveče, kad je  vedro nebo, da skočim na onu moju zvezdu i da te čekam. Neumorno. Samo da se pojaviš i da te stidljivo sa smeškom pogledam. Samo da mi sa dlana poljubac pošalješ…

A ti si i tad znao da me naljutiš. Jurio bi me po onom vinogradu gde smo krali belo grožđe i zadirkivao kako sam dosadna. I ja sam se durila. I pravila one face. Onda bi morao dugo da me ljubiš i da me odvedeš na sladoled.

I namerno sam oblačila onu belu haljinu na tufne, jer tad si me najlepše gledao. A ja se pravila da ne primećujem, dok je u meni sve bujalo od radosti. Pa kad više ne bih mogla da izdržim, obesila bih ti se oko vrata i pustila da me vrtiš, sve dok ne osetim da je ceo svet naš.

I crvenela sam kad god bi mi udelio kompliment. Svaki put.

I nekako sam te još tad zavolela. Omaklo se mom malom srcu. Ali ti to ni u snu ne bih priznala. Bilo je dovoljno da ti prospem svu nežnost sveta pred noge. Jer ti si to i pre mene znao. Jer ti uvek znaš.

I nije nam bilo lako sve ove godine. Kroz kakve smo samo zablude prošli. Koliko smo usana ljubili bez želje.  Kakve su nas samoće lomile. Koliko sam suza isplakala dok si tuđe postelje gužvao. Kakav je bes tobom vladao dok sam nekome bila sve. Ne želim više o tim danima. Preteški su čak i za moje sećanje. Predugi za ove trenutke. Možda neki drugi put.

Ovaj put, idemo korak uz korak. I  neću reći do kraja. Jer postojaće život i posle nas…

Autorka: Đurđica Goševac

Fotografija: tumblr.com