19 jun Namrgođena nedelja

Nedelja. Popodne. Dovoljan razlog da prevoz kasni. Sunce nemilosrdno prži, ja se mrštim što prži. Pa proklet je čo’ek, baš proklet. Pada kiša – loše mu (okej, meni nije), sija Sunce – zašto sija? Pa jes’, šta drugo da radi, kad je Sunce? A još je i jun. Pa da. Do juče mi je smetalo, jer je jun, a nigde sunca. Ne zato što ga previše volim, nego jer je uobičajeno za ovo doba godine. I zato što taj nagli preokret hladno – toplo dušu daje za prehlade, a ja sam njima taaaaako sklona, pa razumete… Razumete? Hjo, ja i ne baš. Evo, čekam dvanaesticu i mislim se, baš jesam gunđalo ponekad. Nisam u tome sama, što i nije ohrabrujuće baš. Naprotiv. I kud baš danas nađem da se u crno obučem? 364 dana u godini sam u bojama i tufnama i onda kad je najtoplije, eto mene crne! I još to shvatim na pola puta, jer mi je, jelte, nešto čudno toplo. I to mi smeta, jeste. I kud ne ponesoh neku gumicu za kosu?! I kud pojedoh povrh svega i onaj kremić uz bakin kolač, pogle’ obraze?! I lepo mi mama kaže da neke sandale nabavim, ako već (NE DOLAZI U OBZIR!) baletanke ne želim, a meni to nešto bezveze, ostajem verna starkama i onda se tako kuvamo celo leto i odbijam da priznam da mi jeste vruće. Ali, eto, vama ću priznati. Ne zato što ste mi naročito dragi, nego jer čekam prevoz pola sata i u crnom sam, a ja ne umem da budem u crnom i zato što mi kosa landara isprana i užareni asfalt lepi se za đon i … Okej, preterujem. Ali, smeta. I mrštim se do u beskraj. I zove me prijateljica, a ja kažem da imam obaveze neke, nešto. A nije baš da imam toliko obaveza. Sreća pa je navikla na moje faze svakojake. Al’ ne umem da se ne mrštim u poslednje vreme, baš ne umem. I da, šta se oni tamo na semaforu smeju ustreptalo? Okeeeeej, lepo vam je, hajde, ćao! Meni nije, pa ćutim. Evo, više ne ćutim – pričam vama. Jer „naši smo“. Nemam ja ništa protiv ljubavi, da me ne shvatite pogrešno. Ali imam ponekad, kad se ne dešava i meni. I mrštim se, jer je tako, pošto sam, inače, mali veseljak koji se raduje svačijoj sreći i navija za ljubav. Danas ne. Nema prevoza. Nema gumice za kosu. Nema sandala (NEĆE IH NI BITI!). Nema ustreptalosti na semaforu. Ima poruka nekog klinca, koji me ne zanima. Ima prevoza koji kasni. Ima starki koje do srži volim (ne i danas). Ima obraza. Ima kose koja nije u poslednje vreme onakva kakvu je volim. Ima crnog. Mnogo crnog. Ima vrućine, za koju inače ne marim. Ima mene, koja me nervira(m). Ima i gospođe, koja prijateljici telefonom prepričava kompletan tretman lica kome je upravo bila podvrgnuta. Ima mog kolutanja očima. Ima i Dilan Doga, koji, takođe, kasni, proverila sam na trafici pored. Ima i telefona koji zvoni i mene koja pričam reda radi. A ne umem da pričam reda radi. I onda budem fina, al se u sebi žderem, jer se uopšte javljam na telefon. Ima i bake koja prodaje cveće na trideset i kusur stepeni, koja se smeje. Iskreno se nasmeje svakom namrštenom licu. Ponekom ulepša dan, al’ retko. Ili možda ja to danas ne umem da vidim. Kako ona može da se smeje sa svojih stotinu leta uz cveće ne znam odakle doneseno, prodavano na trideset i kusur, a ja se mrštim, kako?!

I gde je ta dvanaestica više? Slažem se, nedelja, popodne, ređi prevoz, ali da li to znači da je život stao ako je nedelja popodne i ako neko ima ručak sa porodicom i zašto ja nisam sa porodicom? Fali mi moja provincija. Jes’ da sam došla pre svega pet dana, ali mi fali već. Tamo se ne čeka prevoz, već se trkne i posao završi kroz pola sata. Fali mi da vreme stoji, da se ne miče. Da se sluša cvrkut i potočić i uveče u miru broje zvezde. Fali mi. Ali, hej, tu si – gde si, džaba što tebi nešto fali, ćuti i trpi, dok ne prođu ispiti! I ćutim i trpim i u sebi jedem se i vama svoje ogorčene misli prenosim, jer nemam želje niti volje da ih naglas izgovorim. I onda kontam ono Hausovo „Dobro sam. Samo nisam srećan.“ ili nešto slično. Ono dvoje su već uveliko prešli pešački, otišli svojim putem, da se negde van moga vidokruga vole. Gospođa je u međuvremenu trknula do prodavnice iza ugla da pokupuje neke preparate, koje joj je prijateljica izdiktirala, za „posle tretmana“. Baka se smeje i dalje. Dvanaestica konačno stiže. Želim da se zaljubim.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: favim.com