14 okt Najljubavnija priča

Videla sam na stanici dvoje kako se ljube.

Počinjalo je ono hladno vreme koje te tera da zavučeš nos pod kaput.

Moj nos je bio na toplom, a njihov poljubac je i dalje trajao. Bacila bih tu i tamo pogled da vidim da li dišu. Sama sa sobom sam coktala i okretala očima, i povremeno se tešila time što je izlazila parica između njihovih usana, pa neću morati da zovem Hitnu.

Ništa im nije smetalo. Stajali su na sred trotoara i čekali svoj bus, a i ja sam mogla samo da čekam, cokćem i mrzim ono što mi nekada nije smetalo.

Sećaš se, i mi smo se nekad ljubili pred svima, pogotovo dok smo stajali kod Staklenca i jeli nekada čuvenu picu Trg. Bili smo musavi od kečapa, pa je mene bilo sramota, a ti bi samo rekao da čovek treba da se obriše tek kada završi sa jelom. To povremeno primenim i danas, naročito u epizodama sa picom, čokoladnom krofnom ili masnim burekom.

Ljubili smo se često i po hodnicima škole, na odmorima od pet minuta, pa nas je i razredna jednom videla. Rekao si mi da ljubav ne sme da čeka, pa sam dugo posle toga srljala u druge ljubavi, jer zašto čekati?

Ljubili smo se u parku, dok su ljudi šetali svoje pse. Sedeli smo na klupi koju smo posle podelili sa onom bakom i njenim psom, a onda nam je ona ispričala kako je taj pas ceo njen svet. Od tada me nije sramota da sednem do nekoga i podelim klupu.

Ljubili smo se u kolima, dok smo i dalje bili vezani svako svojim pojasom. Kako su pojasevi popuštali tako smo se mi sve čvršće grlili. Od tada znam šta znači izraz „korak po korak“.

Ljubili smo se na uglu, tamo gde smo se najčešće rastajali. Sada kada prođem tuda pustim psa da se ispiški po njemu.

Ljubili smo se na stanici, na sred trotoara. Povremeno bismo samo ispuštali poneki beli dim između usna. Ljudi oko nas su prolazili i coktali. Tada sam naučila da ponekad nos treba promoliti iz kaputa.

Uletela sam u prvi sledeći bus. Nos sam konačno promolila iz kaputa i znala sam da idem u pravom smeru, jer ljubav ne može da čeka. Moj pojas je popustio i shvatila sam šta je moj život, kao i ona baka sa klupe.

Sišla sam na sledećoj stanici i potrčala. Stigla sam do ulaza i namirisala te već sa vrata. Osmeh mi je već bio na licu, a parica je izlazila na usta.

Ovo je bio veliki zalogaj za mene, ali uspeću.

Sela sam za sto i čekala te. Usledio je poljubac.

Poljubila sam Kaprićozu iz sve snage i nije me bilo sramota što ljudi gledaju. Nije me bilo sramota što cokću dok je proždirem. Bila sam srećna, pa sam onda odlučila da pozovem i tebe.

„Dala bih ti parče svoje ljubavi, ako je i dalje želiš“, promumlala sam kroz žvakanje.

„Želim, samo ćemo morati malo da je začinimo.“

„Ljuto i origano?“, pitala sam.

Rekao si da požurim i da me čekaš na stanici.

Rekla sam ti da ćemo možda morati na stanici i da se poljubimo.

Coknuo si!

Nakezila sam se i odlučila da ti odvojim najveće parče svoje ljubavi…

Autorka: Sanja Janković

Fotografija: pixabay.com