27 dec Najlepše ime na svetu koje je bilo varka

Nedostaje mi septembar.
Ovaj poslednji.
Jedan od njegovih poslednjih dana.
Kada sam te sreo.
I čudio se lepoti tvog imena.
Sećaš se?

Nedostaje mi tvoja začuđenost činjenicom da ljudi vole tvoje ime.
Tebi u suštini ništa nije posebno.
Možda zato ti meni jesi.
Na pola smo decembra.
Nedostaješ mi.

Nedostaje mi rečenica „Sad bih te poljubio“ u krcatoj šeset petici. Prvoj jutarnjoj. Nedostaje mi rukovanje kojim smo kompenzovali taj poljubac.

Nedostaje mi jurnjava u tržnom centru.
Onaj pokušaj da te sutradan nađem.
Prethodne večeri smo bili pijani.
Plašio sam se da ću ti zaboraviti lik.
Ali nisam. Niti ću ikada.

Nedostaju mi naši stidljivi osmesi kad smo se videli.
I prva zajednička kafa.
I to muljanje, pravljenje da smo drugari.
Nedostaje mi čak i to da moramo da se krijemo od ostalih za koje nismo normalni. Sve mi nedostaje.

Ponovo sam u autobusu, prebirem po mislima, sat treći.
Samo što mi ovoga puta nisi poželeo srećan put.
Pretpostavljam da nemaš vremena sada za to. Jedan, drugi i treći posao od tebe prave šraf bez emocija. Žao mi te je.

I u isto vreme mi nedostaješ.

Nedostaje mi tvojih 30 kvadrata u kojima smo bili ono što smo bili.
Nedostaje mi tvoje dlakavo kuče da legne noću između nas. Nedostaje mi da se lažemo da smo porodica. Još uvek na svojim stvarima imam dlake tvog čupavog kučeta. Sećaš li se koliko se radovala mojim dolascima i bila tužna kad zatvorim vrata? Nema sumnje da se ne sećaš, iako ne želiš da priznaš. Cule me voli i dalje.

I ona mi nedostaje.

Nedostaje mi tvoje malo predsoblje. Tek da u njega uvezem biciklu. Nedostaje mi buđenje rano. Ono četvrtkom. Znaš ono, pred predavanje iz retorike? I nedostaje mi da pre toga popijemo kafu i da se gledamo. Onako, ćuteći.

Nedostaješ mi. Da li ti je to jasno?

Nedostaje mi tvoja hladna terasa. Onoj na kojoj bi tražio temu za razgovor kad bi me naljutio. A na kojoj bih ja ćutao kao mrtav. Nedostaje mi taj trenutak. Kad bi mi se vratio, rekao bih hiljadu reči. Žao mi je što nisam pričao o prozoru na zgradi prekoputa, možda se u njemu krila kvaka. Promumlao si nešto o njemu između dva gutljaja kafe, jedne od poslednjih koju smo popili zajedno. Ali jebeno nisam znao da ćemo stići ovde.

Nedostaješ mi.

Nedostaje mi poklon iz Pariza koji si mi obećao. Ali u međuvremenu sam ti postao nebitan. Ja sam ti ipak svaku noć poželeo laku noć i nadao se da imaš debelu jaknu. Francuska je hladna. Mrzim Francusku. A prema tebi više ne znam šta osećam. Jedno je sigurno.

Nedostaješ mi.

Nedostaje mi večera sa vinom, znaš onda kad smo strpali džumaru u boks? Nedostaje mi studentski pomfrit i testenine sa jako malo elana. Nedostaje mi tvoje sporo žvakanje. Da se pravim važan kako sam brži.

Nedostaješ mi.

Nedostaje mi jagodica. Znaš ona? Ona naša, bre? Ona što lepo miriše? I jedna žvaka koja je ostala da čeka. Ili dve. Možda si je već i potrošio, ili obe. Možda si miris jagodice već podelio sa drugim. Možda. Žao mi je što je i ja nisam okusio.

Nedostaješ mi još više što ne znam šta je sa tobom i kako živiš. Krivo mi je što ti je krivo za sve, osim za mene.

Nedostaješ mi.

I dalje spavam u majici. I, nećeš verovati, upravo imam bele čarape na sebi. Znaš one kad smo moje oprali? Moju četkicu možeš slobodno da baciš, neću ti se ljutiti. Nema svrhe da zauzima prostor. Pretpostavljam da već jesi.

Nedostaješ mi.

Čuvam naše dve fotografije takođe. Nisu nekog kvaliteta, znaš ono – pravili smo ih na mostu jedne od onih večeri kad bih došao i osećao se, kako si ti prozreo – nepoželjno, bezmalo kao – crna čuma.

Nedostaje mi sve.

Našao sam blutut tvog automobila među uparenim uređajima u svom telefonu. Znaš ono kad smo slušali treš oko Ušća, kad smo se mirili u kolima, kad su mi ispale cigarete?

I to mi nedostaje.

I nedostaje mi Avala. I želim da znam šta je s kalendarom koji sam kupio trčeći. Znaš onaj, posle kojeg sam te poslednji put u životu poljubio? Sa motivima prokletog Pariza? Ako si njega bacio, nadam se da nisi cukinu cuclu. Kao što rekoh, ona me i dalje voli. Sinoć sam u kraju sreo psa koji liči na Elu. Zadrhtao sam. Nije bila Ela.

I ne brini, prsti mi više nisu hladni. I nadam se da ćeš mi držati palčeve uoči razgovora sa mamom. Zamišljao sam da joj vesti prenesem na drugačiji način. Meni bi bilo lakše. Ali jok.

I znam da sada neko drugi šeta Elu. Baš kao što sam i ja radio. Negde oko ponoći. Pre spavanja. I znam takođe da neće još dugo. Jer karmi možeš uzeti sve osim promiskuiteta.

A znaš to i ti. U slučaju da ne znaš, saznaćeš kad ovi redovi postanu samo jedna igra rečima u jednom autobusu na jednom autoputu u jednom decembru na kraju jedne godine.

I znaš šta, može tebe da boli kurac. Kao što te i boli. I da misliš da sam psihopata, kao što si mi već rekao. I još štošta najgore. Imaš pravo. Možda i jesam, u sledećem slučaju:

Ako je biti bolestan isto što i osećati veliku bol i nedostajanje nekoga ko ti je govorio da si veliki razlog njegove sreće i da je zaljubljen u, ruku na srce, tebe – sa ponosom prihvatam dijagnozu bolesnika i psihopate.

Nas pedere uče da je rat bolestan.
A da je voleti nekoga normalno.
Ako sam bolestan zato što volim,
Onda izvini.

Nije problem u tebi,
Već u najlepšem imenu na svetu,
Koje je bilo varka.

P. S. Hteo sam da ti pošaljem nekoliko suza i najlepših želja, ali sam već zatvorio koverat. Srećan mi put!

Autor: Stefan Petrović

Fotografija: pixabay.com