Možda si odrastao,
kad postaneš
pogodan predstavnik porodice
na sahranama.
Jer si preživeo onu prvu,
najtežu.
Kad sahranjuješ nekoga tvojih godina.
I shvatiš da ti je smrt blizu,
a previše godina si još daleko od nje.
Više nisi dete.
Možeš da saosećaš
i saučestvuješ u bolu.
A jedini bol,
je onaj u tebi.
Jer nisi oplakao prijatelja.
Nekoga kao ti.
Bližeg od svih,
po krvi bliskih.
Pa na svakoj plačeš,
da isplačeš ono što na toj prvoj,
nisi pustio iz sebe.
Jer je sramota,
emancipovani smo,
obrazovani,
ne smemo na glas bol da pustimo.
Suviše nam je jezik izoštren,
da primarne zvukove
preko njega ispuštamo.
A unutra se sve zaglavilo,
pod rebrima,
steže pluća.
Pa ni da dišeš ne možeš.
Ćutiš,
kao onaj,
nad čijim telom svi ćute,
i u sebi plaču.