Na svadbama se ne plače

Ne nosi crno, ne nosi belo i ne ronzaj na svadbama – to bi trebalo da okačim velikim slovima na neki duševni ofinger za ubuduće. Bila sam na svadbi u subotu. Bilo je emotivno, veselo i pijano. Na svadbama se ne plače, je l’ tako? E pa ja sam plakala. Kao što rekoh: bilo je emotivno, veselo i pijano.

Svadbe treba zabraniti

Dobro, il’ svadbe il’ alkohol. Ne bih smela više nikada da pijem na javnim mestima. I bez piva mi je duša stalno na ringišpilu. Al’ pazite sad. Oženio mi se drug iz osnovne škole. Poznajem ga pola života. Poznajem ga više od pola života. Bolje da ne brojim godine. On me je jednog davnog proleća u prvom gimnazije doveo pred Žmuova vrata.

– Samo da pokupimo jednog mog druga i idemo u grad.

I ja tako pokupih celoživotnu ljubav.

Bilo je sasvim logično da ga uzmemo za jednog od dva kuma. Zabave radi, od početka smo se zezali kako nam je stari svat. Ujka. Starejko u dvadeset petoj, mož’ misliti!

I sad ga oženismo.

Mislila sam da sam prevazišla pijane suze.

Mislila sam da je to ostalo negde u srednjoj školi kad su bili obavezni izlasci petkom i subotom i pivo u parku. Trebalo bi kad odrasteš, udaš se i imaš dvoje dece da budeš imun na uspomene. Na SMS poruke: „Pomagaj, je l’ imaš negde Na drini ćuprija prepričano? Imam pismeni sutra!“ i kao odgovor: „Imaš i lekciju iz prvog osnovne kako se pišu vlastita imena. Drina je, ne drina. Šaljem ti posle.“

Na prijateljski savet da se okanem Žmua (to dok sam plakala u ćoškovima jer mu se ne sviđam) i da budem slobodna i srećna. Na prijateljsko „povlačim reč, ipak ste vas dvoje ono pravo“. Na „nema nikakvih smetnji za ovaj brak“. Na sve one čestitke za sklapanje braka. Na svašta nešto.

Bili smo brzi i besni.

Trebalo bi da postoji neki prekidač u glavi koji možeš da pritisneš svaki put kad mladenci seku tortu ili pomalo unezvereno slušaju kako matičar čita Duška Radovića: „Budite ljubomorni, ali ne jedno na drugo, već na svoj brak…“

Nema smisla da se svaki put rasplačem.

Trebalo bi da neko izmisli udobne potpetice za noge koje igraju više od sedam sati.

Nema smisla više da bosonoga igram po svadbama.

Možda i nije loše kad se sve sabere i oduzme, a konačan rezultat bude izuvena drugarica što plače i skače i vešto izbegava Bajagin voz.

Znate za Bajagin voz? On je obavezan na svakoj svadbi. Nikad ni u jedan nisam ušla. Naježim se kad vidim sva ta blesava pripita lica kako pomahnitalo jure kroz salu i pevaju: da smo živi i zdravi još godina sto.

Na Ujakovoj i Ujninoj svadbi sam uredno ispratila sa svoje stolice tu vožnju i shvatila: kako godine idu, svelo se na jednu istinu – to je najlepša zdravica na svetu. Posebno tamo gde su drugovi rasuti po svetu.

Ne bi trebalo da pišem više o tome. Opet će biti ronzanja. Ko je uopšte uveo te suze u svadbeni protokol?

Divim se ženama damama koje umeju da se kontrolišu.

Ponekad mislim da je meni vremenom samo teže da se obuzdam. Šalim se kako se neki moj unutrašnji hormonsko-emotivni sat skroz poremetio otkad sam rodila decu. Lako me je dirnuti, a teško dodirnuti. Prioriteti su se posložili uredno, kao kod neke moje davne pretkinje u Velikom ratu. Da su deca zdrava, da smo svi dobro, da se poštujemo i volimo, da smo ljudi.

Pa red smeha, pa red plača.

Postoje žene koje nikada nećeš videti da se tako pred ljudima otope. Divim se toj uzdržanosti i snazi. Ja nikad nisam umela da trošim snagu na prefinjenost. Nego emotivno, veselo, od života pijano. Kao da je svakog dana svadba.

Na kraju, šta ima veze ako se i rasplačem?

Autorka: Srbijanka Stanković