22 jan Na rukometar  

Smejao se. Baš se smejao. Pomalo je i vrištao, gušio se.

– Ne verujem ti.

– Kunem se.

– Ma i dalje ti ne verujem.

– Kako da te ubedim?

– Možemo da se ljubimo. Na primer.

Sad sam se ja smejala.  – Moram onda da se pomerim.

– Pa mogla bi malo da se potrudiš i da mi pomogneš.

– Mrzi me.

– Ih, baš si neka. Zar ja moram sve da radim?

– Ne moraš sve. – otpila sam gutljaj piva. Sedeli smo na krovu neke zgrade.

– Znaš šta me nervira?

– Ne, ali imam utisak da ćeš mi reći.

– Nervira me što bi ljudi da se ljube, a mrzi ih da se nađu. Hteli bi da imaju sve što požele, a mrzi ih da čekaju bus. Hteli bi da menjaju svet, a mrzi ih da ustanu ujutru. Žale se na sve moguće životne okolnosti i sve ih mrzi.

– Hmmm, jesi u pravu, iskreno.

– Je l’ se tebi ljubi sa mnom?

– Da.

– Onda dođi na pola puta. Evo dva santima. I ja ću dva santima.

– Okej.  Čekaj, znaš šta mene nervira?

– Jaoj, taman sam krenuo. Šta nervira?

– Nervira me to što ljudi mnogo pričaju.

– Reče ona koja sad blebeće, umesto da se ljubimo.

– I to što ne rade…

– Delanje ne pripovedanje.

– Upravo. – rekoh i nisam ni stigla da završim, već me je poljubio.  Ljubili smo se baš dugo, mene je vilica malo bolela posle pola sata. Bili smo na krovu neke zgrade. Ljubili smo se i malo pravili šljive. Šljive su lepe, mislim, ne baš toliko, ali to je samo neki trag da je neko toliko želeo da nije mogao da izdrži da te ne proba do kraja. Ne mislim na seks i na svu tu požudu, ali vrat i ceo taj tu predeo kad te neko rukama dodiruje samo da bi te privukao sebi ma koliko blizu bili, je toliko ujedeno i tužno i predivno. Shvatila sam da koliko god da je neko tu i ti ga osetiš na svaki mogući način, opet, nikad nije dovoljno dugo, blizu ili dovoljno tvoje. Dvoje kad se rastanu ostaju mirisi, sećanja, i poneki tragovi. Kad se rastanu nisu više jedna celina koja odzvanja uzvrelom količinom energije. E to je tužno. To što koliko god da traje nije dovoljno srazmerno koliko ti želiš da traje.

– Lepo mirišeš.

– To je losion od lubenice, kupila sam ga u DM-u.

– Hvala na toj informaciji, ali nisam mislio da ga pazarim. Mada, lek ti je pregenijalan. – smejao se. I ja sam se smejala. Ležali smo na leđima i smejali se. – Kad moraš kući?

– Mrzim ta pitanja.

– Što?

– Uništavaju atmosferu.

– A jesi u pravu. Dakle, nikad?

– Ja bih.

– Dogovoreno, nikad.

– Misliš zauvek.

– Hej, hej, hej. Nemoj sa takvim teškim rečima. Slab sam na reči.

– Hahahah.

– Ozbiljan sam. Ti mi kažeš da te nikad ne pustim, i ja ću to da uradim.

– Zašto?

– Zato što sam se navukao.

– Na šta?

– Na ovo.

– Šta je ovo?

– Jaoj, sve ona mora da čuje. Na tebe. Ne bih sad mogao da ustanem tek tako i da odem. Nešto me tera da ostanem.

– Možda jer je Venera retrogradna, a pun je Mesec.

– Ma jebeš i Veneru i Mesec i celo sazsvežđe, ja kad odem kući tebe tamo nema. Venera je retrogradna i kad sam ja kod kuće, a ti nisi tu.

Ćutala sam.

– Prija da se to čuje?

– Prija kako ne.  Ja ne bih volela da idem.

– Znam.

– Kako znaš?

– Jer si mi iscepala košulju malopre. Nisam znao da ti se toliko sviđam.

– Hoćeš da ti kažem da mi se sviđaš?

– Ma jok, uživaj, znam.

– Baš si…

 – Znam.

Znao je. To je problem kod mene. Što ništa ne mogu da sakrijem. Kad sam opčinjena, to se vidi. Kad sam tužna, to se vidi. Kad sam besna, to se oseti i vidi.

– Podsećaš me na žvake.  Baš lepo mirišeš.  I mekana si. I…

 – I nešto sam od čega ne možeš da se odlepiš?

– Tebe čovek poljubi, udeli par komplimenata i ti odlepršaš?

– Uhvati me onda.

– Ne moram, tu si. Evo, ispružim ruku i tu si. Na rukometar. Šta si beše rekla, kad moraš kući?

– Rekla sam da mrzim ta pitanja.

– Dakle, nikad?

– Dogovoreno, nikad.

– Misliš zauvek.

Autorka: Dunja Petković

Izvor fotografija: filckr.com