18 mar Na putu do kuće

Zeleno je i prelazim ulicu. Gužva je na ćošku gde prodaju loše pljeskavice, a dobre palačinke. Nekoliko trenutaka se premišljam da li da pojedem jednu sa pola tegle rastopljene Nutele, ali uviđam nepoželjnu osobu u obliku muškarca, a sa petljom snajke, pa odustajem. Svraćam do trafike, tražim Twix i oba dela jedem odmah. Cupkam nekoliko trenutaka i besomučno kucam poruke ne bi li mi Đilasove lopuže rekle ima li šanse da se dogegam do kuće. Ne osećam prste na nogama. Pomišljam na to kako sam ipak uspela sa 25 godina da se pretvorim u jednu od onih u sakou i sa nekoliko cm veštačke visine. Kunem autobus, čizme i debila koji je na kraju bolje klopao od mene. Zaključujem da me Đilas opljačkao bez povratne informacije. Krećem nizbrdo.

Ova ulica je jedna od onih u kojima mi je zastajao dah kada bih išla kolima. Svaki put bi me zaboleo stomak, ali sam je uvek jedva čekala. Mazohizam, reći ćete. Vratite se par godina u nazad i razumećete.

Baterija je pokazivala da ni ona više ne može da izdrži. Coknula sam glasno i ubrzala. Negde na pola puta sam počela da razmišljam o smislu života. Najviši stadijum budalaština nastupio je kada je vetar počeo da šiba. Plavi most je idealan za šetnju i mozganje na temu života, sudbine i sreće. Ljudi vole sjebane trenutke. Da je počela kiša i da mi se plakalo, mislim da bi zaista bilo savršeno, gotovo katarzično.

Trebalo bi da se krećemo svako svojom desnom stranom mosta, a ne da mi ovo bezvrato stvorenje ide u susret. Pokušala sam da skrenem pogled, ali mi je i dalje bilo neobično neprijatno. Raširio je ruke što je više mogao. Imala sam osećaj da ću se očešati o njegov lakat. To mi je izazvalo mučninu. Osetila sam sav alkohol pomešan sa karamelom i čokoladom. Bezvrati je prošao, a ja sam zaključila da sam i dalje gladna.

Nije bilo mnogo kasno, ali su već išli noćni. Upravo je prošao jedan i imala sam potrebu da mu mahnem. Iako nije bilo nikoga, osim bezvratog, nisam to učinila. Nastalo je dumanje na temu šta je to u ljudima tužno, iliti zbog kog mog nisam mahnula autobusu, a situacija je bila kao stvorena za to.

Došla sam do kraja mosta. Na raskrsnici je interventna, pretresaju neku dvojicu. Usporavam, vidim biće skidanja. Panduri nešto mumlaju, ne čujem ih. Kao čekam zeleno, a nigde nikoga. Malo zjaknem u telefon, a malo i ne. Prelazim ulicu i uviđam da me niko ne primećuje. Bacam još jedan pogled i ulazim u ulicu mnogo brže nego što sam htela.

Sad sam kao na sigurnom. Jednom mi je jedan pandur rekao da mi u ulici niko ništa ne može, jer će me ako samo vrisnem čuti makar četiri ulaza. Mene za to nije bilo briga. Od ljudi sam se ipak više plašila onog besnog psa što je na mene režao, a nekog klinca naterao da se popne na haubu. Imao je izuzetno bele zube, iskežene, zabalavljene. To je bilo baš stresno, ali i pored svega toga meni se i dalje nije plakalo. A ni kiše nigde.

Ma više ne bi upalilo ni „Stari nisu stvari“. A zbog te reklame sam plakala u svakoj pošti u svakom delu grada. I ljudi su bili prisutni. A reklama se vrtela, vrtela i vrtela, a meni neprijatno. Isto je bilo i po busevima, najrazličitijih brojeva, svuda samo ti matorci što peku kolače i vezuju mašne. Preteraše ga.

Konačno stižem kući. Skidam čizme, šminku, sako. Pravim sendvič i prozdirem u sobi. Sestra komentariše da sam kao krtica koja samo dovlači neku hranu i seje tanjire naokolo. Uvredljivo, ali nedovoljno.

Razmišljam o tome kako sam došla do kuće i zaključujem da nemam pojma. Znam samo da je brzo prošlo.

I telefon se polako gasi. Kaže – dosta je bilo.

Počinjem da mislim ružičasto.

Autorka: Sanja Janković

Fotografije: Art About