08 avg Na kvarno

– Izvini, mnogo me boli glava, možeš li negde da mi pronađeš neki lek?

– Pokušaću, sačekaj – rekla mu je i odlepršala do šanka.

– Evo, nadam se da će ti pomoći.

– Super! A tvoj broj telefona?

– Broj? – nasmejala se, pogledala u svoj ajncer i izdiktirala broj.

– Hvataš me sad na kvarno! – Spetljala se i stigla do trećeg stola kad je upitao za ime.

– Ej, a kako se zoveš?

– Marina! – dobacila je iz svojih kovrdža i požurila u prepunu baštu kafića.

– Ej, na koju foru joj uze broj! Si čula?

Čula sam. I zbog te fore sam narednih pola sata gledala u Marinu.

Marina ima otprilike 20. Godina gore dole. Nosi uniformu kafića u kom služi kafu. Nosi teške kovrdže na ramenima. Ušla je u treći sat smene kad joj je momak sa stola u čošku potražio tabletu za glavu. I broj telefona.

Marina služi kafu i lebdi po prepunoj letnjoj bašti. Gledam je i tražim njene misli. U njenom lakom hodu. U njenoj kosi. U njenom osmehu dok nam naplaćuje pivo.

– Hoće li me zvati? Kako li se zove? Što sam mu dala broj?

Onda mislim o bezimenom momku. Stigao je do auta i ukucao pored devet cifara ime. Marina. Prvo se setio onog „Niko nije znao sakrit suze k’o Marina.“ Dopisuje: konobarica. Briše i zamenjuje sa: Kovrdžica.

– Kad da je pozovem? Nisam joj rekao svoje ime. Da l’ mi je dala tačan broj? Na kraju će me stvarno zaboleti glava.

Može li od izmišljene glavobolje da se stvori ljubav? Od devet cifara i zelene slušalice poljubac? Od jednog: „Zdravo, Marina“ – „Marina, volim te!“?

Zamisli: ako uzmeš broj na kvarno možeš da uzmeš i srce. Iz jednog osmeha rodiš sreću. Na kvarno se zaljubiš. Na kvarno zavoliš. Na kvarno otkupiš njene snove. Na kvarno ostvariš većinu.

Zamisli: dala mu je pravi broj.

– Dobra mu je fora, što?

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com