Na ivici

,,Šta bi bilo kada bi svi radili ono što vole?

  – Ne bi bili mrtvi.“

Una je osetila kako se u njoj sa taloga iskustva kovitla neosvešćeno, neizgovoreno, potisnuto, kako pulsira njome presecajući joj dah. Strahovala je da će se probuđena lava pretvoriti u vrisak. Srce joj je lupalo sve jače,  preznojila se i osetila kako joj jagodice bride.  Snažni doživljaj bio je naglo presečen aplauzima.  Prenuvši se, zapljeskala je mokrim dlanovima. Stihovi su je zaista probudili iz dugog sna. Kasnije se, ni uz sav napor, neće moći setiti kojim se dorćolskim ulicama, izašavši iz kluba, popela do Kneza, niti gde ga je presekla na putu do Zelenog venca i Brankove ulice. Sećala se da ju je dočekao mračni, prazan stan, jer je sestra po običaju bila u provodu, i da neko vreme nije palila svetlo, da je otvorila prozore i iz svog mraka posmatrala osvetljeni komadić grada u noći, da su misli sa detektivskom preciznošću pravile rekonstrukciju svega onoga što je nazivala svojim životom. U tom mraku ona je shvatila da nikad nije bila slobodna i analizirajući prizvane slike, zaključila da je mala verovatnoća da to ikada može biti, jer ako je neko sakrio dovoljnu količinu mraka u sebi, to se neće promeniti kada upali spoljašnje svetlo. Te noći ona je, igrajući se ispijenom limenkom piva i iscrtavajući po dnu pepeljare nepravilne oblike, odlučila da se sve to mora prekinuti. Da je previše umorna. Da će, ako sada ne preseče konce, samo postajati još umornija od pokreta vođenih tuđim rukama. Kako je osećala da sama ne bi umela da iskorači, jedini način bilo je premeštanje u nepomičnost. Smrt. U jednom romanu sena Van Goga govori o tome da sve što je on ikada uradio kao umetnik ne bi imalo istu  vrednost da mu smrt nije bila kakva jeste.  Izabrati smrt nije bila ni hrabrost niti kukavičluk, već, izgleda, privilegija velikih, ili, drugima, jedini način da postanu veliki. Uni se činilo da ništa do sada nije sama birala, čak ni onda kada je bila ubeđena da je tako. Obrisala je suze, umrljavši lice pepelom. Smrt je u tom trenu izgledala spokojno kao mrak i tišina u koje se ušuškala. Sva buka  će ostati daleko od nje. Te noći Una je odlučila da se ubije i u tome nije videla baš ništa patetično. Naposletku, zar ljudi ne nalaze uvek opravdanja za svaku odluku, čin i osećaj i zar im se ne čine drugačijima i smislenijima  zato što su njihovi? Čekala je praskozorje, vreme u kojem je znala  da je grad najtiši. Sestra joj se verovatno još uvek neće vratiti. Zaključaće vrata,navući starke I, kao da izlazi u jedan od svojih uobičajenih dana, otići do Brankovog mosta. Sa jedne od onih malih betonskih terasa – scenografija za modernog Romea i Juliju, koji se umesto otrova tu prepuštaju svojim strastima, dok prolaznici postiđeno skreću poglede, neko vreme će posmatrati  kretanje grada da bi se pomešala sa njim i nestala u njemu. Jutarnja svetlost obasjaće mrlju njenog tela na trotoaru dok žuta bude polako ulazila kroz prozorsko okno ispunjavajući nedovršeno platno koje je ostavila, prvi put ne mareći da li je zaštićeno. Sve što je ostalo bilo je čekanje. Čekanje je ono što imamo i onda kada nemamo cilj.

na-ivici-blacksheep-rs

Una je došla u prestonicu kada joj je bilo devetnaest godina iz jednog grada u provinciji čije ime nema velikog značaja jer svi provincijski gradovi, kada se upoznaju, počinju da liče jedni na druge. Studirala je istoriju umetnosti. To je bilo prvo za šta se  sama izborila. Majka je želela, a otac je ćutao, pa samim tim kao da se i sam slagao, da Una studira medicinu, kao i njena dve godine starija sestra, Svetlana. Una je uspela je da ih ubedi da bi joj, ako ode na Medicinu, uzalud davali novac  za studije.  Svakako bi morala da odustane na trećoj godini jer bi svaki put kada vidi iglu padala u nesvest.  Majka je time bila pobeđena budući da joj je novac uvek bio najvažniji. Ona je bila tipična provincijska kaćiperka koja je ceo život radila ono što se od nje očekivalo. Sada joj je najveći strah bio da se neka od odluka njenih kćeri kosi sa tim očekivanjima. Trebalo bi onda smisliti lepe laži za sve. I živeti u strahu hoće li neko jednom otkriti istinu, pa bi onda morali izmišljati nove laži i sve tako u krug. Uni se činilo, kada bi razmišljala o majci, da je nikada nije videla bez cigarete u rukama. Ma šta radila i ma gde se kretala, Leli bi  se među prstima dimilo kao iz kakvog demonskog produžetka. Glas bi joj zbog toga bio promukao. Una nije mogla da zamisli način na koji se Lela upoznala sa njenim ocem i čime ga je očarala. Ali, verovala je da je do toga došlo jer je Milenko od provincije pokupio ono pomirljivo prihvatanje svega što se pojedincu dešava, kao da se to zapravo njega ni ne tiče. Zašto je Lela izabrala baš njega, bilo joj je sasvim jasno. Bio je štreber ,završio je studije matematike u roku i ubrzo dobio posao u lokalnoj školi, sin jedinac koji nasleđuje sasvim pristojno imanje. Kada bi  izlazio, ispio bi neko pivo sa drugovima, uglavnom ćuteći. Znala je da joj takav čovek ne može praviti probleme, da obećava siguran i miran brak. Lela nikada nije radila. Ubrzo po venčanju došla je prva trudnoća,pa zatim druga, pa su devojčice bile male, pa su došla teška vremena u kojima nije bilo posla. Milenko je osim rada u školi, držao privatne časove i uzgajao voće. Novca je bilo dovoljno, ali je Lela uvek bila nezadovoljna. Dok su devojčice bile male, prespavala bi celo pre podne, a zatim, posle ručka koji bi na brzinu spremila, odlazila kod svojih prijateljica, gde bi ispijala duge kafe i vodila isprazne razgovore.  U njima bi dobijala nove ideje za uređivanje svoje kućice za lutke.  Jer to su bile za nju Svetlana i Una, ništa drugo nego lutke koje se češljaju, doteruju i pokazuju svetu kao dokaz savršenog i ispunjenog života. Svetlana se nikada nije bunila zbog takvog majčinog odnosa prema njoj, čak je ubrzo, u svojim igrama, preuzela njen model ponašanja. Lela je bila očarana svojom starijom ćerkom  i Svetlana bi, oponašajući majku u određenim situacijama, uspevala da ostvari sve što bi poželela. Tako je već sa četrnaest otišla u Beograd na školovanje, a Lela se svima hvalila kako je njena ćerka izabrala da upiše tešku srednju školu kako bi joj bilo lakše na fakultetu. Una je u to vreme igrala ulogu Pepeljuge, jer je Lela o sebi govorila kao o staroj i umornoj i ako joj još uvek nije bilo četrdeset. Insistirala je da Una umesto nje obavi sve kućne poslove. Uni to nije teško padalo, čak se svim silama trudila da udovolji majci. Povređivalo ju je to što je Lela svakom obavljenom  poslu pronalazila manu. Tepisi nikada nisu bili dovoljno čisti, veš nikad dovoljno dobro ispeglan, prašina nikada dovoljno dobro obrisana.Govorila bi Uni da je nesposobna i da ništa ne ume da uradi kako treba. Poredila bi je sa Svetlanom i ponavljala kako njena sestra sad sve mora sama i uspeva u tome, dok ona samo zna da slika kao da je nekog briga za te njene žvrljotine i kao da ima išta od toga. Una bi dugo plakala. Sve što je želela bio je maleni prostor u kojem bi mogla da radi na miru. Radovala se odlasku na studije i vredno učila. Bila je đak generacije i u osnovnoj i u srednjoj školi, ali Lela je na to samo prezrivo odmahnula rukom: ,,Naravno da je đak genreracije kada drugi sve rade za nju. Nije otišla da ore i kopa niti da zarađuje za sebe pa da to smatram nečim posebnim. Za sebe uči.“ Otac ju je toplo zagrlio, oba puta, i krišom od Lele joj dao novac. Una se nije mogla setiti kada se otac povukao u tišinu i dozvolio da ga nadjača Lela. Nije mogla dokučiti ni zašto se to desilo. Kako je Milenko jedini donosio novac i kako je sam obavljao većinu  poslova oko kuće, imao je pravo da se nekad pobuni i suprotstavi Leli, ali to nikad nije činio. Vremenom je zbog te tišine Milenko za Unu postao stranac,  sa kojim je vodila površne razgovore, svedene na pitanja na koja se daju jednostavni odgovori, zbog čega se ne moraju ni sačekati. Uvek je sve dobro, jer bi drugačije zahtevalo dužu priču, a takvu niko ne želi. Morala se pomiriti sa tim da joj je otac slabić koji bira lakši put. Sećala se kako bi je kao devojčicu vrteo u krug ili ljuljao na ljuljašci dok bi ona vrištala i smejala se. Odvodio bi nju i Svetlanu u duge štenje, kupovao im balone a onda bi se popeli na tvrđavu, pustili ih i gledali kako se mešaju sa oblacima. U albumu Uninih uspomena ta je slika zauzimala značajno mesto. Sećala se jednostavne sreće koju bi osećala dok bi šareni baloni bojili nebo. Verovatno je tada posejana prva želja za slikanjem. Kasnije će opsesivno slikati oblake  i nikad neće biti zadovoljna. Nebo će ostajati neuhvatljivo. Profesor će joj jednom reći da  se na slikama prepoznaje njena sputanost. Uprkos tome, o njima su lepo govorili, ali ona je osećala da nešto nedostaje i da ne uspeva da izrazi ono što želi iako nije znala da objasni šta je to. Verovala je da će odlaskom iz svog grada postati slobodna, ali tada nije znala da je provincijski duh kao podmukla bolest koji se sakrije ispod kože i traje sa čovekom. Njen momak, Slobodan bio je senka koja je prati na putu i otelotvorenje malovaroškog duha. Zahvaljujući njemu ponavljalo se sve ono od čega je Una želela da pobegne , a da ona toga nije bila svesna. Slobodan je bio dete iz lekarske porodice, čime je, razume se, Lela bila oduševljena. Upisao je Pravni fakultet na kojem je nizao desetke. Svake godine on i  Una su odlazili zajedno na more. Iako su oboje studirali u Beogradu, nisu zajedno iznajmljivali stan, jer su se njegovi bili protiv toga. Uni to nije smetalo jer je želela da ima svoj mir. Svetlana bi retko dolazila u stan koji su delile, napravila haos tih nekoliko dana dok bi bila tu, a onda je ponovo ostavljala u tišini. Unu je kod Slobodana privukao njegov smisao za humor za koji je verovala da je odlika pronicljivih I lucidnih ljudi. Mislila je da će on moći da je razume. Isprva je bila čak uverena u to, naročito po preseljenju u Beograd, ali onda je shvatila da on ima ogromnu potrebu  za prilagođavanjem. Iza svojih šala, bio je isti kao i većina momaka iz njihovog grada, čiji je život bio jednak listi po kojoj šetaju od tačke do tačke, štiklirajući odrađeno, bez ičega između, kao da je reč o poslu na kojem nekog zamenjuju. Izlazili su redovno i pojavljivali se na mestima na kojima se od njih očekivalo da se pojavljuju. Oznaka ,,alternativno’’ koja se za ta mesta  neizostavno upotrebljavala, davala je privid slobodnog izbora. Zapravo, bili su isti kao svi drugi parovi. Slobodan je isprva bio oduševljen time što mu je devojka umetnica, jer to je bilo dovoljno zvučno da se može hvaliti, ali kako je vreme prolazilo, sve je manje razumeo značaj koje su njene studije imale za nju. Ništa se od toga nije uklapalo u njegov plan. Kada je postala apsolvent, požurivao je da završi sa ispitima, jer je on pred diplomskim. Prebacivao bi joj da bi bolje bilo da je završavala arhitekturu, tada bi bar znala da će zarađivati novac, ovako će biti srećna ako se zaposli u lokalnom Domu kulture. Svoja prebacivanja pravdao bi brigom za nju. Sve češće bi ona postajala predmet njegovih šala. Prijateljima bi govorio da se on pripremio za naporan rad, jer na jednog umetnika mora doći  neko trezven ko će ga izdržavati dok  ,,pada iz jedne depresije u drugu’’. Una se sve ređe smejala. Umesto toga, dobila je glavobolje koje su se ponavljale. Ispiti su čekali. Danima je varala sebe da uči. Pri svakom Slobodanovom pozivu stvarala bi joj se nova knedla u grlu, a svaki put kada bi otišao od nje osetila bi olakšanje. Kada je odlučio da ode kući na par dana, slagala ga je da ima obaveze zbog kojih mora da ostane u Beogradu. Osetila je kako lakše diše. Tim odlaskom napravljen je korak koji ih je zauvek razdvojio. Rekla mu je da odavno ne vidi razlog zbog kojeg su zajedno i da su  navika i strah jedino što njihovu vezu održava, što je tako uobičajeno, kao da ona to ne želi, jer već unapred zna kako bi im verovatno izgledala budućnost. Sve je to previše umaralo i nije želela da ceo život provede igrajući ulogu koju su joj drugi namenili. Slobodan je bio besan. Vrištao je kako je on nju čekao da završi fakultet, kako je mogao već biti oženjen i ,,prebrinuti tu brigu’’. Svaka njegova rečenica dokazivala joj je da nimalo nije pogrešila. Besneli su i njegovi roditelji, ali Lela najviše. Svakodnevno bi je zamarala zahtevima da se pomiri sa Slobodanom i pitala je šta ona uopšte misli sa svojih dvadeset osam godina. Prijateljice su joj se poudavale, a ona samo mrlja po tim svojim platnima kao da je u vrtiću. U Uni je sve kiptelo. Želela je da pita majku zašto ne postavi neko od ozbiljnih pitanja starijoj kćerki za koju večito nalazi opravdanje kao da je onima koji studiraju medicinu dozvoljeno sve na svetu. Umesto toga, ćutala je, disala duboko i čekala da joj se srce smiri. Biće da je ipak ličila na Milenka. Nakon raskida trudila se da posveti  vreme zapostavljenim stvarima koje je volela kako samoća ne bi prerasla u usamljenost. Međutim, predugo igrajući na pozornici tuđih želja, Una je zaboravila ko je ona u stvari, onda kada siđe sa drvenog podijuma , svuče kostim i čistog lica se pogleda u ogledalo. Shvatila je, na prepad, da ima skoro trideset, da je od diplome dele dva ispita, da nema posao ni momka. Potpuni gubitnik u očima publike. Preostajalo joj je da se vrati u provinciju, gde se njeni vršnjaci ponašaju kao starci, i briše prašinu za svojom majkom iščekujući udaju kao jedino mogući izlaz i sam iluzoran. Da bi ostala u Beogradu, morala je da pronađe posao, dovoljno dobar da joj obezbedi sredstva za život, a to joj nikako nije polazilo za rukom. Pokušavala je da slika, ali platno bi je čekalo prazno danima. Što je najgore od svega, izgubivši sebe, ona je izgubila sposobnost savladavanja discipline sreće. Danas ne bi znala sa sigurnošću da kaže šta za nju ona predstavlja. Činilo joj se da je prekasno da nauči. Kada je tama postala manje gusta, ustala je sa poda, istresla pepeljaru, bacila limenku u smeće, još jednom bacila pogled na svoj rad, kao da se od njega oprašta i krenula.

Sedela je na samoj ivici, stisnuvši noge uz nju. Grad je bio neobično tih. Uskoro će se razmileti njegovi stanovnici, bezglavo, kao bubašvabe u svim pravcima. Mrzela je tu vrevu. Jurnjava joj se uvek činila kao nesvesno bežanje od života. Ona nije želela da postane ljuštura i da istrajava u životu koji je sebe izgubio. Ako je već tako, onda smrt samo treba ozvaničiti. Ipak, grad je izgledao tako lepo u trenucima pre svog buđenja.. Kao da je posmatrala samo srce njegove tajne i otkrivala sebe u njoj. Mislila je da će biti lakše. Vreme je sve brže proticalo, ostajalo ga je sve manje za ostvarenje plana, a pred nju su se postavljala nova pitanja. Da li da zažmuri, ili da skoči otvorenih očiju? Da se odgurne rukama, ili samo sklizne polako? Da li da najpre ustane i stane na ivicu a onda bukvalno skoči? Auh, e za to bi trebalo najviše hrabrosti… Ali, uradiće ona to, na neki način hoće sigurno, nije popuštala…

‒ Nisam znao da ovaj pogled delim sa nekim, ali, ne čudi me, uistinu je veličanstven. Samo, nemojte sedeti na ivici. Možda vam blizina stvara iluziju da možete postati njen  deo, ali najčešće lepotu možemo samo posmatrati izdaleka, to je sasvim dovoljno.

Polako se okrenula. Glas ju je iznenadio je. Iza nje je stajao starac koji joj je izgledao kao da je pobegao sa stranica neke od slikovnica. Iako mu je odeća bila pocepana, sve na njemu bilo je nekako skladno. Pogled mu se mešao sa prvom jutarnjom svetlošću, a na licu blistao blag osmeh.

‒ Mogu Vam sa sigurnošću reći, mlada damo, izabrali ste pravo vreme. Ovaj prizor je najlepši u trenucima  poslednjeg sna grada. Pogledajte samo- reka putuje da zagrli drugu, istovremeno grleći belinu i iznad nje nebo koje nikad nije isto, neuhvatljivo u svojoj raskoši. Prizor za sebe, a istovremeno neizostavni deo mozaika prestonice, za one koji umeju da osećaju. Uvek kada me nešto muči posmatram ga i podsetim se da su sve naše boli nevešti plivači i da će nestati u tom vrtlogu neba i reke.

‒Da bar ja imam neki takav prizor, ‒ prošaptala je, spustivši glavu.

‒ Pa mlada damo, život i jeste traganje i to upravo traganje za srećom u jednostavnostima. Ja dok god posmatram ovaj svoj prizor, ne zanima me šta se u gradu dešava, sve i da se Beograđanka ruši, moj komadić mozaika čvrsto stoji i ja sam dobro.

‒ Da li ste Vi pesnik? ‒ naprasno ga je pitala na šta se nasmejao.

‒ Moglo bi se reći. Ja sam od onih koji svoje pesme prožive i najčešće ispišu životom. Nije me briga da li će ih neko slušati, još manje da na njima zarađujem. Vidiš, svakog dana ja hranim golubove. I uvek ima onaj jedan  koji uporno zaobilazi sve druge i ne vidi mrve koje bacam u njegovom pravcu. Neretko mu ih uzmu ispred samog kljuna. Ranije me je to deprimiralo. Čak bi i vrapci bili jači od njega, ali jednom sam se okrenuo i video ga kako, dok se drugi još uvek grabaju, on polako gricka poveće parče.

Šeretki se nasmejao.  ‒ Nekad se ne treba obazirati što ne dobijamo mrve. Ne treba da se grabimo, niti da budemo ono što nismo. Ono što je naše mora znati da nas prepozna. I ti moraš biti ono što jesi, bez maske, da bi mogla naći svoj prizor, a to ti je dovoljan cilj.

Una više nije bila na ivici. Netremice je posmatrala starca i slušala njegovu priču. Grad je već uveliko bio budan a ona je po prvi put razumela svoju tišinu. Da bi slika bila gotova, mora naći svoj prizor.

‒ Hvala Vam! Hvala Vam, puno! ‒ zagrlila je starca tako da se zbunio.

‒ Molim, mlada damo, reci mi sa kim sam imao čast da razgovaram?

‒ Sa Unom.

‒ Una – eto znao sam da si jedinstvena! Ajde, sada, požuri u dan! I ne brini, ni jedna koščica ti nije slomljena.

Autorka: Dijana Redžić

Fotografija: favim.com

 

Nema komentara

Sorry, the comment form is closed at this time.