13 nov Muzika

Zaglim gitaru i tu sam. Svoj sam. Menjam oblik i bežim. Par svetlosnih godina po tonu. BB King, Lou Reed, Leonard Choen, Tom Waits, Clapton. Kraljevi bez kruna i prestola, čuvari tuge i haosa. Reči mi ne fale jer postaju muzika. Muzika je stvarna. Nauka koja prožima telo i pokreće prste u taktu mozga. Lestvice su nebitne, tonalitet je nebitan. Nesklad je savršenstvo. Kao jazz! Savršenstvo sveg neskladnog i skladnog povezanog u celinu koja odzvanja, obuzima, oduševljava, preplavljuje. Koja piše epitaf svakog od nas.

Magija i epifanija stotina pesnika i crnaca sklopljenih u nesalomivu čauru. „Prosuj mi sunce u lice i pusti korak kroz mrak“. Ja koračam uz muziku, uz takt. Ne treba mi vid. Ja vidim zatvorenih očiju. Vidim lešine koje se kreću, a koje nazivamo ljudima. Vidim smrt kako se ceri u licu svakog od njih, meni. Vidim slobodu koju tražim, vidim je ali je ne dohvatam. Nadomak sam joj, ali su prsti kratki. Muzika ume da ih produži taman toliko da osetim dodir, na tren. Tišina šapuće kraj. Čuješ tišinu i skočiš od iznenađenja. Šta je skok? Udaljavanje od nečega i približavanje nečem drugom? Novom. Neznanom? Ja se nadam neznanom. Poznato je dosadno. Poznato nije muzika. Muzika je neznana. Nikada se neće ni dokučiti. Muzika je stvarna. Muzika je ekscesivno spajanje ludila sa vanjskim svetom, sa bolom. I pustiš je. Doleti do uveta, ali odleti u molekule, neurone i neurotrite, u svaki ponaosob, a ti dodirneš slobodu. Na tren.

Autor: Vladimir Ilić

Fotografija: favim.com