13 avg Molitva mrtvom bogu

On je zaboravio kako kucaju podvodna srca. Njihovu krv što pulsira naglavačke i sliva se u okean. Okean čija so ne formira srce kad se nataloži uz koralni greben. U tom času, nebo se umorilo od svojih dlakavih sazvežđa i sav besmisao se sručio u dečakovu senku. Senku je pocepao, iskidao, odgrizao, odbacio poput uraslog nokta na palcu. Ovde mesečina nikada neće svirati klavir. Njena belina rastvara meso na dve srazmerne hrskavice. Dečak ih je nosio u tajnosti ispod pazuha. Kao sasvim mali, čuo je priče o galebovima koji turistima otimaju sendvič iz ruke i znao je da tako nešto ne sme da dopusti. Jer će od toga što skriva pod pazuhom njegova porodica živeti do sledećeg decembra. Kad se okean svede na more, a Mesec preseče samog sebe i stvori humke od siročetovog sna o porodici. Od prošlosti. Od mesa kojeg nema. Od bajki koje te uvere da ćeš jesti svoje kosti dok ne ugledaš ostrvo sa te obale koja ne pruža ništa osim soli i snega na vrhu plavetnila. I da ćeš misliti na njega dok te on pokopava u kraljevstvu osa i bumbara.

Nikad neće saznati da su sirene pevale radi spasenja. Instinktivno. Refleksivno. Nalik na trzaj ugostitelja kome je opet pokipela kafa. Nikad neće poverovati da čovek može da se udavi u steni lakše nego u vodi. I da su porivi neman koja pregriza plućno krilo i sprečava protok kiseonika. Kako je prekid tog protoka najmanja tragedija koja se desila ljudima, vatrenih obrva i zadimljenih trepavica. Dečak zaista nije poželeo da zove upomoć kad mu je sestra upala u bazen. Niti se zabrinuo kad je majka vrisnuvši tresnula pitu s jabukama o zid. U njegovoj domovini, smrskana pita je pejzaž što hrani čežnju mrtvih labudova. Neka mi tvoja smrt pomogne da zaustavim onomatopeju što narasta iza bedema lobanje. Da prekinem poniranje senke kroz kožu pošto mi se prošlost bez istorije zakuca u stopala. I da, u trenu kad umrem, ta smrt bude zbir jedinstava.

Autor: Marko Jović

Fotografija: weheartit.com