08 dec Mokre cipele su progovorile

Hajde da ne pričamo o kiši,
pričaćemo o drugim stvarima.
Šta „zašto”?
Nemoj da mi pričaš o kiši,
osetim je na svom licu,
ispod jakne, na koži,
i u bušnim cipelama i patikama.
Znam kako kiša miriše sa pokošenom travom,
i sa vrelim asfaltom,
kako kvasi dve cigare za koje sam se ogrebao,
kako se suze ne vide…

Kvasi lišće koje truli,
kvasi ljude koji trule i raspadaju se,
i bez nje.
Sa belim nozdrvama i ekserima u želucima,
pomahnitalo mlataraju rukama uz odvratne zvuke,
koji ne mogu da se nazovu muzikom,
jer muzika ima dušu,
kao da ih je napao roj stršljenova,
i urlaju kako se osećaju,
„kako ih radi”…
Šepure se i „šire”,
biju se zbog „ženke”,
njenih širokih kukova,
čvrstih grudi,
pravi mužjaci,
i vidim Darvina kako se ponosno smeje,
što je dokazao da je čovek nastao od majmuna.

Kiša me rastuži,
nećemo da pričamo o kiši.
Cipele su kupljene za siću,
lepio sam ih pet puta,
opet su zinule,
kao i jakna,
kao žedne životinje za kišom,
kao da će svakog trenutka progovoriti,
umesto mojih usta.
Da nosim kišobran onda?
Ne želim da nosim kišobran,
kišobran je napravljen za dvoje,
on da drži kišobran,
ona njega pod ruku,
i kišobran treba da bude žute boje,
kao u pesmi Atomskog Skloništa,
da asocira na Sunce,
koje se sakrilo iza sivih oblaka,
a ja ne mogu da funkcionišem bez njega.

Ne volim kišnu hladnu jesen,
ni okrnutnu, surovu zimu,
Sunce te neće smrznuti,
sa njim mrak nije prisutan,
ne oseća se usamljenost,
oseća se prašina u patikama,
podnošljivija nego mokre noge,
odeća ili ubitačni mraz.
Oseća se pesak u patikama,
kao kad sam zajedno sa njom pio vino na plaži,
i kad sam joj prolazio prstima kroz kos-… šta?
Rekao sam da neću pričati o njoj više?

Ne pričam ja,
to su verovatno cipele progovorile ponovo…

Stefan Stanojević