05 nov Moja zauvek

U meni se samo krila jedna devojčica koja je čekala da bude zagrljena.

Strpljen-spasen. Izraz koji sam naučila da primenjujem. Odlučila sam da „spustim loptu”, koja je bila malo na mojoj, malo na njegovoj strani terena, a sada je tu negde, levitira. Čeka aplauz. Publika pomno prati. Okupiranje moje pažnje i vremena.

Čitala sam. Puno. Crtala. Često. Trudila se da moje misli i prostor zauzmu nebitne stvari. Nebitne naspram te oluje u mojoj eri. Moja pažnja pripadala je kosmosu, daleko od njegovog, zato što sam se u dubini svoje proste duše plašila svog odraza u ogledalu misleći na njega. On. Jedno veliko ON! Cilj mog sveta. Moja psihička i emotivna povezanost. Duhovno i telesno raspeće. Magija koja je za jednu noć vratila princezu u život i stavila joj krunu iznad vrha sveta. Kao da je zauvek ostavio trag u meni, kao da je oduvek bio tu. Samo on. Ne postoji juče, ne dolazi sutra. Samo sad. Sve je sad. Traje.

Dugo se nisam osetila tako srećnom, tako oslobođenom, tako ispunjenom. Gotovo nikad do tad. Od glave do pete. I zavoleh i sebe uz njega!

„Dišem tvoj dah

i vrela noć milova nam lice,

okupana mladim suncem na jedan mah

smejemo se sami sa iste strane ulice.

Naši koraci ostaše ukopani tu,

sa nama se budio naš mali grad,

Iz sna me prenu taj daleki put

i bezgranični krug u kom se vrtim sad…”

Sačuvala sam u sebi tajnu koja je plamtela od sumraka do svitanja. U svojim malim, krhkim rukama nosih sve svoje želje i ono što jesam. Pružih ih nesebično. Ja nemam ništa na poklon do same sebe. Toliku vatru u očima nisam videla ni u kom do tad. Neko ko u jednom dahu ispuni moju zamisao. Neko ko je sludeo moj um. Neko ko je podigao moje emocije na novi  nivo. Neko ko je protresao moj svet. Neko ko je postao smisao. Prosto se dogodio on. Da, on, u svoj svojoj slobodi i daljini, idealan. Taj traženi broj u lutriji mog malog života. Ja tako nesavršena i van vremena i prostora; on tako suprotan i baš zbog toga savršen!

Znala sam da to je to, da svrha mog postojanja je ostvarena, da moj korak do mete ostvarenja je blizu, u trajanju. Koliko će trajati to – ne znam, ali u tome je i čar. Moja armija snova je dobila ime. Moja iskrena želja je ispunjena.

Svoj otisak ostavih na nebu ispod kog i on spava, i možda ne oseća sad moje reči i trzaj, ali živi u meni i živeće dokle god živim i ja!

Autorka: Maja Maslarević

Fotografije: tumblr.com