08 feb Moj Persej

Ove večeri na hiljade lampiona žari beskrajno plavetnilo dodeljeno Atlasu da ga nosi na plećima. Svaki od njih sadrži jednu ljudsku sudbinu, neki sjaje čudnom snagom, a neki su zatihnuli zauvek. Stojim nepomično u mome vrtu i gledam ih nemo i zadivljeno. Zadivljeno jer me ova toplina večeri, vatreni sjaj, tihi vetar što donosi nemir podsećaju na neka davna vremena, na srećna, bezbrižna vremena od kojih sam tako okrutno odstranjena.

Bila je jednom noć kao ova. Ne sećam se kada, ali znam da je to bilo tako davno, a i moj život je sada drukčiji, te se čini kao neki novi, tuđi.

Ime mi je Meduza, majka mi se zvala Keta, a otac Fork, ponosno su nosili titule morskih bogova. Tada, u prethodnom životu, sreća je zavodljivo igrala pod mojim prstima, golicajući mi čitavo biće. Imala sam sve, lice su mi krasile usne crvene poput zrna nara, obrazi kao ružičasta zora, koža slonovača, a dva safira su nežno gledala njega, mog junaka, čoveka koga sam volela. Moja duša je bila čista i bezuslovno njegova. Uživala sam u toj paradoksalnoj činjenici da sam je poklonila njemu, a da je i dalje bila moja. Jer divno je imati dušu. Ljudi su obično ljušture bez uma i duše, ali ja sam imala onu najranjiviju dušu, satkanu od snova i magije. Priznajem, bila sam idealista koji je verovao da se u svakoj školjci krije zrno bisera. Toliko sam nada gajila, bila sam umetnik, putujući boem koji je slikao bojama kosmosa. Šta god bi me zadesilo, sa sobom sam nosila čarobni prah moje duše koji bi me vodio svojom svetlošću dalje, čak sam u mraku potpuno jasno videla put.

Ali ne, nije moje moglo dugo da traje, on me nije mogao gledati tako haotično srećnu i živahnu. Prodao me je. Iz ljubomore prema mojoj lepoti je kazao Ateni kako tvrdim da sam lepša od nje i na taj način zaradio samo kesu zlatnika. Iste večeri sam se razoružana odvukla u njegov zagrljaj, ne sluteći da će sa prvim zrakom Sunca moj opis biti znatno promenjen. Verovala sam mom junaku, klela se u njegovu ljubav, a šta je on učinio? Vuk je ogrnuo runo i ubio jagnje.

Otvaram oči i uviđam da sam, nažalost, opet ovde, u vrtu koji sam lično uredila. Noć mi drhtavim rukama ledi krv u venama, nervoznim prstima mi se obavija oko grla i guši me. Moji safiri su usahli, nemaju boju tropskog mora već zaleđenog jezera, oni ne vide lepotu jer ni moje duše više nema. Od svega iz mog prethodnog života mislim da mi ona najviše nedostaje. Kada su je tek iščupali, priznajem bilo je teško navići se na život bez nje, ali sada je sve u redu. A sećam se toga tako jasno: jutro me budi, osećam tuđe ruke, tuđe poglede, tuđi trzaj na usnama koji je oduzimaju od mene. Umirala sam, niko nije plakao, niko nije čak ni pognuo glavu, rekli su: „To je volja bogova“. Kažem da je u redu jer sada vidim mnoge stvari koje me se pre nisu ticale, a čiji sam deo postala.

Vidim izdaju: savest čak ni ne peče dok se opore reči što smrde na žuč kotrljaju niz usta izdajica, oni su navikli na taj ukus. To je njihova poslastica.
Vidim samoću. Nema ničeg goreg nego biti okružen ljudima, a opet neutešno sam. Odvratno je videti poluraspadnute marionete kako sede, razgovaraju i žive zajedno, a same su. Lutkar je opasno pogrešio. I ti drhtiš i stežeš sopstveno meso, želiš da samoća ode, ali ona stoji ukopama i začuđeno te gleda.

Vidim bol. One svilene duše vrište, plaču i mole da ih neko oslobodi iz kaveza, ali koraci koje će čuti su koraci egzekutora, a ne spasitelja.

Moram reći da je moj vrt krajnje neobičan, u njemu su cveće i drveće-kamen, ptice-kamen, svaki nesrećni prolaznik-kamen. Moj pogled ih je uništio. Na glavi umesto kose imam zmije, one su mi jedino „društvo“, osuđena sam da budem večno sama, da zbog njega trulim večno. Ne osećam tugu niti spokoj, samo prazninu. Šta da činim? Ostaje mi da se davim u sopstvenom očaju i bedi.

Mada u dubini moje ljušture, kada se prođu odaje i lanci, naći ćete jedno srce, to je moje malo blago koje ljubomorno čuvam i ne dam nikome jer ipak je u njemu delić moje nekada velike duše. Često se  bojim da sam taj delić izgubila, nekad se to i desi, ali ga nekako pronađem.

Budi okrutna, budi oprezna, ne budi opet glupa – to sebi ponavljam. Ali eto njega, prolazi kroz kapiju moga vrta i moga srca. Pokušavam da ga oteram, zastrašim pa i ubijem, ali me on pređe. I ne znam šta želi od mene, da me dokrajči? Zar je došao po moju glavu? Žmurim čvrsto i grizem se za usnu do krvi, čujem ga: „Meduzo, to sam ja, tvoj Persej, znaj da ću uvek biti to, tvoj“.
Taman  sam se uklopila u katran bezvoljnog sivila. Pobogu, ja sam Meduza, ne približavaj se, ne diraj me i naročito me ne gledaj, skameniću te, a posle ću taj kamen razbiti gvozdenim čekićem u hiljadu komada bez imalo kajanja. Moje zmije me čuvaju od tebe, od tvoje izdaje i lažne ljubavi, od zlatnih očiju i toplog glasa koji me tako dobro varaju.

I dalje stoji tu i čudi se. Zna da ga neću povrediti, znam i ja i mrzim sebe zbog toga. Hoću da plačem, ali čudovišta nemaju suze, te im je patnja još teža.

Ne dam mu moje srce, ne smem, ne želim, ali opet, ali opet…

Autorka: Teodora Kosanić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Moj Persej“ izdvojena je na konkursu „Promena“).