05 apr Mnogo više od toga

– Hm, da ipak skinem minđuše? – trepnula sam.

– Što se mene tiče, možeš i duks. – iscerio se.

Isplazila sam se i zakoračila. Kazaljka se zaljuljala od trideset do sedamdeset. Par trenutaka napetosti i… zaustavila se između četrdeset osam i četrdeset devet. Za svaki slučaj, skočila sam sa nje dok se još uspavljivala između tih brojki, bacila se na fotelju i dobacila mu jedan snikers.

– Na kraju ću se još i emotivno vezati za ovu spravu! – kažem, otvaram svoje pakovanje i grizem kao da nisam jela slatko još od one barbika-torte kojuje mama pravila za moj sedmi rođendan.

– Ima li ga? – zavaljuje se u dvosed i otvara svoju čokoladicu.

– Nema, evo, još zalogaj i gotova. – skrušeno pokazujem preostalo parčence čokoladice.

– Ma ne. Onog tvog. Ili da kažem – onih tvojih?

– Ako kažeš onih tvojih, neću znati na koje ljude misliš.

– A ako kažem „onog“, znaćeš?

– Znaću. Jer „onaj“ ne postoji.

– Kako ne postoji?

– Lepo, ne postoji.Opet sam izmislila čoveka koji nije slabić u doživotnoj hibernaciji. Isto kao što sam svojevremeno izmislila tebe. I još neke ljude. Maštovita devojčica, šta ćeš.

– Hej, ja sam sada poprilično stvaran. I budan! I rekao sam ti više puta kako sada na to gledam!

– Znaaam, bio si kreten. – uzdahnem i onda mi sine – Jesi gledao Kuću na jezeru?

– Ne…– odgovara zbunjeno.

– Mnogo je dobar film… Znaš, mi očigledno živimo u različitim dimenzijama, kao oni. Ono, razumemo se, ali se naši satovine poklapaju. Kasniš ravno dve godine. I ko zna, možda bismo se manje voleli da su se poklopili. Ovako ćemo se ganjati ceo život, a ima i to svoju draž. Valjda. – iscerim se.

– Zaveži, Milice. – namršti se, pogodi me svojim papirićem i zažmuri.

– I ti isto. Bilo, prošlo. Batali to sad.– sklupčam se na fotelji i pravim se da ne dišem. Onda otvori oči, gleda me dobra dva minuta i sada on uzdahne.

– Kunem ti se, nekad mi dođe da bacim tih tvojih nepunih pedeset kila kroz prozor. – kaže, i onda pustimo Kuću na jezeru. Znamo sve, i ćutimo sve.

A onda odem u jedno sunčano popodne. U baštu jednog kafića. I shvatim da ne postoji ništa što jedan izmišljeni tip ili nekoliko njih mogu da ti urade, a što četiri latea, četiri ženske i jedno sunčano popodne ne mogu da poprave.

Po prvi put, tek tako, proleće me šutnulo u glavu.

Po prvi put, nisam pričala o tim izmišljenim tipovima.

Po prvi put, osećala sam da me zabole uvo za sve te hibernatore koji se tripuju i snebivaju i žele (d)a ne žele.

Pričala sam o svom beogradskom sobičku koji ću uskoro imati. O sobičku u potkrovlju. Sa puno knjiga, plafonskim prozorom i automatom za čokoladice.

Pričala sam o jednom stvarnom tipu. O stvarno slatkom tipu. O onom kog vidiš u autobusu, i koji ti uzvrati pogled – nejednom, ne pet, nego deset ili dvadeset puta! O njegovim očima koje ti se osmehuju preko svih tih ljudi između vas. O njegovomtužnom izrazu lica kad izađe iz autobusa i pogledaš ga kroz prozor dok autobus kreće. O njegovim pokretima ruku koje ne razumeš, jer se sve odvija prebrzo. O svojoj želji da ga ponovo vidiš, i o svojoj ubeđenosti da definitivno hoćeš, jer ne prepuštaš stvari slučaju.

Jer ćeš ga tražiti.

Jer nisi slabić u doživotnoj hibernaciji.

I jer zaslužuješ mnogo više od toga.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: favim.com