Mit

-Nikada mi neće biti jasna ta tvoja ljubav prema kiši. Jednom ćeš zaraditi upalu pluća što ideš bez kišobrana po ovakvom pljusku.
-Od kiše se nikada nisam razbolela.
-Šta, kao si imuna na kišu?
-Kiša je jezik. Ne škodi mi.
-A ti si davno izgubljeni potomak plesača dodola?
-Ne. Posredi je nešto što ti ne razumeš.
-Prosvetli me.
-Postoji legenda o momku i devojci koji su se toliko voleli da su bogovi bili ljubomorni na njih jer im nije bilo jasno kako je moguće da smrtnici obožavaju jedni druge. Obožavanje je bilo rezervisano za bogove. Da bi ih kaznili, razdvojili su ih.
-Takvi su mitovi. Tragični za smrtnike koji se vole. I šta je bilo potom?
-Devojku su pretvorili u pustinju a momka u kišu. Tako su zauvek razdvojeni. Osim nekih retkih trenutaka kada bogovi dozvole da u pustinji padne kiša.
-Čak i danas?
-Da. Reci da li si čuo da su kiše u pustinjama česte.
-Pa nisam. Sad nekako ima smisla.
-Eto vidiš. Otuda ljubav prema kiši.
-Hoćeš da kažeš da ti zaista veruješ u taj mit? Mada moram priznati da svaki put kada pada kiša, ti si nekako čudno srećna i setna u isto vreme. To zaista nisam nikada mogao da shvatim.
-Ja verujem da u svakome od nas postoji ili kiša ili pustinja i onda čeznemo za onim delićem koji nedostaje. Da, može se reći da verujem u mit. Isto tako verujem da svaki put kada pada kiša neki davni On mi poručuje da je tu negde.
-A ti ga čekaš? Tog Nekog?
-Da.
-I biraš njega?
-Da, uvek iznova u svakom životu biram samo njega.

 

Autorka: Tamara Petković

Fotografija: weheartit.com