08 dec Misterija na peronu

Neke priče nastaju iznebuha, njihova radnja odvija se u dalekim gradovima i civilizacijama gde vreme teče drugačije. Priče u kojima nebeska tela govore, ljudi ne postoje… Pojedine svoj početak nađu na peronu.

Ukoliko me sećanje dobro služi, slučajni prolaznik u kupeu švajcarskog elektromotornog voza primetio je moju oduševljenost. Pustio je slabašni glasić u vodviljskom maniru, ali nisam uspevao da ispratim njegov žučni monolog, solilokvij o promašenoj investiciji. Miris podova i sedišta, nepoznatih saputnika, stvarao je mešavinu, čudesnu esenciju. Osetio sam potrebu da pišem.

Novosadski peron, kaput od tvida natopljen večernjom kišom pokunjeno spava na muškarčevom ramenu. Tvid, naširoko konzumirano mimikrijsko oruđe, skrivao je osobenjake poput našeg junaka. Bilo je uistinu lako učiniti ga nevidljivim. Poput relikvije, retke dragocenosti, kaput od tvida štitio je našeg junaka svakodnevno. Njegovu četvrtastu mandibulu, visoko čelo, grimizne dužice, usne opkoljene brazdama velikog uma, ostrašćenog idealiste.

Znoj na dlanskoj strani šake oslikava previranje, ali muskulatura lica počiva u mestu, nepomična i škrta u odavanju nagoveštaja. Ružičasto neonsko svetlo ispunjava savijene staklene cevi, oblikujući tako spasonosnu imenicu, svojevrsni sinonim za psihostimulans modernog čovečanstva.

Kofein ne može da naškodi, pomišlja.

Obara pogled na crnu aktentašnu, razmišlja o njenoj unutrašnjosti i oseća težinu pod prstima. Nije bila naročito teška, ali njena sadržina činila je da ostane ukotvljen u mestu, prepušten vlažnim jezicima novembarske kiše.

Stara pruga pruža umorne ekstremitete na dve različite strane, nasumičnom posmatraču učinilo bi se da pokušava da obgrli planetu.

Sićušni muzički uređaj rađa kompoziciju danske kantautorke Agnes Obel, njena Tokka dodiruje kožu i izaziva fenomen piloerekcije. Podiže rukav i posmatra uspravne dlake na podlaktici. Zamišlja svoj krvotok ispunjen adrenalinom, oseća srčani ritam, metabolizam, kontrakciju neverovatno preciznih mišića podizača dlake. Kompozicija je utihnula.

Ljudsko telo je čudesno, pomišlja.

Istražuje dubinu džepa, palcem i kažiprstom identifikuje gvozdene novčiće i zaključuje da ima dovoljno za jednu kafu. Prati izvor neonske svetlosti, povremeno spušta pogled pod pretnjom zaslepljujuće šklopocije. Nalazi se ispred belog venecijanera. Ova rečenica ukratko opisuje njegovo trenutno stanje. Nalazi se sa druge strane i iščekuje.

Da li će ga dočekati muškarac, žena ili možda nešto treće, nešto strašnije?

Posmatra siluetu, obris entiteta iza belog venecijanera i oseća spremnost.

Čisti grlo sasvim tiho.

„Tu sam, dolazim!”, odgovor stiže sa suprotne strane. Glas je milozvučan.

Krupne oči mlade devojke, verovatno u ranim dvadesetim, ispunjene su misterijama Agate Kristi.

Pozamašna kolekcija knjiga zauzima i najmanji kvadrat tesne prostorije.

„Ubistvo u Orijent ekspresu, odličan izbor.”, naš junak procedi kroz zube.

„Volim da čitam u kontekstu, nalazimo se na peronu, znate? Priča oživi.”, uzvraća.

„Espreso, bez mleka i jedno pitanje, ukoliko mi dozvoliš?”

„Naravno, gospodine.”, osmehuje se i podešava mašinu.

„Da li osuđuješ Račeta, da li čovek poput njega zaslužuje život? Da li zaslužuje život, iako je oduzeo Dejzin?”

Devojka razmišlja duboko, a o tome svedoči brazda na korenu njenog nosa.

Zapanjeno posmatra nesvakidašnju lepotu sićušne brazde, poput tačke u kojoj se stapaju duboka razmišljanja. Postavio je zagonetku zadovoljno ispitujući moralni pendulum. Mašina proizvodi kakofoniju, tečni koncentrat ispunjava trećinu plastične šolje. Iznova nastupa tišina, sveprožimajuća i teška.

„Verujem da čovek ne može suditi čoveku, ne postoji osoba dovoljno čista. Nadam se da je moj odgovor prihvatljiv. Vruće je, pažljivo.”, najzad odgovara i spušta šolju na pult.

Razmenjuju crni nektar i šaku gvozdenog novca, poslednji pogled i pozdrav.

Napušta železničku stanicu i zastaje ispod nadstrešnice autobuskog stajališta.

Na prvim jutarnjim zracima primećuju se inkarnacije jučerašnjeg dana. Noćne tajne, jutarnje su spoznaje. Udiše jutro i vrevu grada na pomolu.

Motorno ulje ostavilo je mrlju nepravilnog oblika na mokrom asfaltu.

Motorno ulje u vodi, poput unutrašnjosti kaleidoskopa, raznovrsne boje smenjuju se u pogledu pažljivog posmatrača.

Ukrcava se i krstari bulevarom u praznoj utrobi autobusa. Isto sedište koristi decenijama unazad, ustanovljeno mesto pruža najbolji pogled na nebodere u magli. Silazi na starom mestu, navlači kaput od tvida i uranja nos u tkaninu. Miris kaputa bio je neugodan, odavao je vonj mokre, ranjene, životinje.

Ulazi u višespratnicu i otključava vrata stana. Ostavlja kaput i cipele na ulazu, ali čvrsto steže aktentašnu.

Uklanja kopču i određeno vreme posmatra pravougaonu unutrašnjost, pogledom ispituje zidove i podove naizgled prazne, sofisticirane, kutije.

Spušta dlan u crnu čeljust, diše brzo i nepravilno. Podiže fotografiju, ispituje njene karakteristike i raspon boja. Posmatra uglove, centralni čin i amaterske propuste. Beživotna belina u crvenoj tečnosti.

Nezadovoljan kadriranjem i kompozicijom naš junak rasparčava fotografiju. Odlaže neuglednu polaroid kameru i hladnu cev pozamašnog kalibra na omanju komodu.

Otpija poslednji gutljaj espresa, razmišlja o mladoj devojci sa perona, analizira odgovor na poslednje pitanje postavljeno u njihovom veličanstvenom dijalogu.

Naslanja glavu na rame, oseća težinu, koštani oklop ispunjen je uspomenama na svaki život koji je oduzeo.

Kolekciju fotografija posmatrao je sa odmerenom dozom samopoštovanja, fotografisao je anđeoska lica sa kojih je zbrisan grč neurednog života. Milosrđe, ukazao je milosrđe i oni su to znali, oni su morali znati!

Pamti nežno podrhtavnje slepoočnih arterija, odbrojavanje, obarač. Sladunjava tečnost, viskozna kap slobode, početak u kraju. Pet, četiri, tri, dva, jedan.

Želeo je da joj pomogne, želeo je, ali čini se da joj pomoć nije neophodna. Bila je misterija na peronu, ukazano milosrđe iza belog venecijanera.

Autor: Marko Galić