Misli

Crno. Samo to nam prekri široko plavetnilo – izvor života i gusta magla pade nam na oči, a tama se spusti na dušu.

Ni na kraj pameti mi nije zašto je to tako. Možda zato što drugi tako žele. Možda smo mi samo marionete na ovoj pozornici, kojima upravlja neko drugi. Njegovi vešti prsti se prepliću sa koncima sudbine.

Utopija. Moguća je. Zlo nastaje ni iz čega, zlo nastaje iz praznine u duši. Za nju nema nekog jakog razloga, sem što drugi žele da je izdube. Takve ljude, sa prazninom u duši lakše je preobratiti u robove.

 Mi zlima nazivamo one čija je duša samo nepotpuna slagalica.

Osuđujemo ih umesto da im pomognemo i zajedno potražimo taj odlutali deo.

Postoje ljudi koji prkose sudbini i autoritetima i ne daju drugima da misle njihovom glavom. Ti ljudi vide svetlost, barem trunku i bore se da rašire taj uzani procep kroz koji dopire večito dobro. Jedino što njih ograničava je njihovo telo.

Dobro je svuda oko nas. Ono svojim prisustvom obasjava i najmračnije zabiti ovog našeg sveta. Život je najlepši dar koji smo mogli da dobijemo. Da budemo živi, prisutni; da volimo i da budemo voljeni; da možemo da osetimo majčinu ruku koja nam prolazi kroz kosu.

Ne treba menjati svet. Treba menjati sebe i svoja shvatanja.

Na kraju krajeva, „svi mi živimo pod istim nebom, ali nemamo svi isti horizont”.

Milena Perić

Izvor fotografija: pinterest.com

Nema komentara

Sorry, the comment form is closed at this time.