19 jul MISISIPI

Amerikanci su, valjda, tokom osamdesetih počeli da štampaju svoju nestalu decu na ambalažama za mleko.  Na taj način, svaka američka porodica bi, tokom jutarnjeg prelivanja pahuljica sadržinom ovako obeležnog proizvoda i mazanja kikiriki putera i džema na hleb  (nakon čega bi usledilo formiranje savršeno besmislenih hlebnih trouglića), mogla videti koliko je neopisivo srećna, jer su, hvala dobrom Bogu, svi njeni članovi na broju.

Nekada bi se lice sa fotografije pojavljivalo kao sablast ili putujući cirkus, i tada bi ga spazio ceo kraj, predgrađe, grad, država, Misisipi zajedno sa Misurijem talasao bi „on-je-tu-on-je-tu“. A onda bi se ispostavilo da su pravo verovatno imali Misisipi i Misuri, jer deteta nema pa nema, kao da je u zemlju propalo. Ta nedokaziva verovatnost umela je da iznervira američkog građanina skoro kao činjenica da se deca sa mleka smenjuju, da naizmenično bivaju starija pa mlađa, uprkos svim zakonima o protoku vremena, kojima se pomenuti građanin i svi koje on poznaje, pošto ih niko ni ne pita, pokoravaju. Verovatnost se kosi sa njegovim  ustavnim pravom da do kraja zna šta se oko njega zbiva. Ili da se barem ne zbiva ništa za šta on makar i delimično zna.

Neko sa strane bi mogao pomisliti da Amerikanci ne rade ništa drugo osim što svakodnevno nestaju.

Moje lice se nikad nije našlo na mlečnoj ambalaži. Niti bilo gde. Ni u lokalnim novinama. Čak ni na fotografijama sa događaja (protesta, sahrane, koncerta) gde se slučajno zadesilo u drugom planu, sa ostatkom mog tela ispod sebe. Mene u tim događajima nema. Najčešće me, kako u poslednje vreme shvatam, nema ni u mojim događajima. U prethodnih nekoliko meseci došlo je do te tačke da nisam siguran da bih mogao reći da postoji ikakvo zbivanje koji me uključuje.

Možda će moje lice videti tek u smrtovnicama. Kako novine gube svoju funkciju, sva je prilika da će kod nas morati da usvoje američku, sad već staru, ideju i štampaju umrle na ambalaže, pošto se smrt nužno mora oglasiti kako bi patnja postala javno dobro. Dok umrli stoje poređani u frižideru biraćemo najmlađe i najlepše. Slike vezujemo za sadržaj za koji mislimo da se iza njih nalazi pa ćemo verovati i da je to mleko najukusnije i najsvežije. Da su u tom kefiru gljivice dostigle višestruke orgazme i podelile svoje ćelije u kiselkastu radost. Mlečni proizvodi postaće najprodavaniji brend smrti.

Jedan moj prijatelj je imao običaj da kaže kako čovek uvek dobija ono što želi i da zato mora biti precizan u formulaciji svojih želja. U nekom filmu, koji sam gledao negde tokom srednje škole, a čije ime nisam zapamtio, čuo sam od majke lika koji doživljava saobraćajnu nesreću kako se moli da joj sin preživi.  Tip preživljava, ali ostaje biljka, i ona rezignirana primećuje da bog ima čudan smisao za humor. Nikad nisam zaboravio tu rečenicu. To je druga strana, neulepšana istina o ovom oprezu o kojem mi je prijatelj govorio. Neko te hvata za svaku reč i čeka da ti te iste reči zakuca u facu. Kao agresivni klinac dok igrate basket. Ali ovog klinca ne vidiš, i ne znaš odakle dolazi lopta ka tvom licu.

Kada je Sanja umrla svi su rekli da je bilo očekivano. Majka je nosila crni džemper i crne podočnjake. Ja sam ćutao i ne mogu da tvrdim da sam o bilo čemu razmišljao. Posmatrao sam muve koje su preletale kao crne tačkice između crnih silueta rasutih po nebu iznad moje glave.

Nisam mogao predugo da gledam gore. Sunce mi je udaralo u oči, pa bi se napunile suzama i izgledalo je kao da plačem. Gledali su u mene sa sažaljenjem koje se na lice namesti lako kao što se digne ili spusti kragna na košulji. Bez ikakve trajnosti stanja, uz jasnu svest o mogućnosti da se forma promeni već narednog trenutka i da ta promena ne donese ama bas ništa. Pogledaj ga, jadan mali, govorili bi dovoljno glasno da jedni druge čuju, da ih ja čujem, da ih majka čuje i zna da su žaljeni i ona i njen mali. Mali je sada već imao 15 godina. Nadao se ovom trenutku kada će ga neko požaliti makar prethodnih 10. Sada to nije značilo ništa. Majčino lice slutio sam negde iza svoje glave. Njene oči iza crnih naočara, što treba da budu zastor za plakanje (koje se možda i ne odigrava), lutale su sasvim izvesno po gomili ocenjujući dimenzije i strukturu ispoljene žalosti. Nekad bi se mozda podigle i ka nebu, prelepom u svojoj ravnodušnosti nad njom, njenom majčinskom boli i ćerkom Sanjom koju baš u tom trenutku sahranjuje ova skupina okupljenih crnih klovnova što se potajno znoje naspram plavetnila.

Mislio sam često noću, dok sam ležao u krevetu bez hrabrosti da zaspim, kako će usred baš ove noćne tišine ubiti i mene i majku. Tako je bilo gotovo svake večeri. U školi bih sutradan zaspao na času umiren bukom, neartikulisanim glasovima, lupanjem klupe o pod i dnevnika o klupu,  uz „dosta, dosta“ koje se ponavljalo kao refren neke čudne, bučne uspavanke za nagluve. Učiteljica je zgrožena nepažnjom i nepoštovanjem, pozivala majku da je opominje i kritikuje. Čuo sam je više puta da drugim nastavnicima koje sam po hodnicima sretao govori – to dete nema oca, nema pravila i kontrolu. A ta majka… sačuvaj bože. Valjda je lakše verovati da osnovac ne spava jer je raspušten i jer mu nedostaje čvrsta muška ruka kao što je lakše verovati da postoji neki Bog koji nas čuva. Kako sam kasnije saznao samo ima čudan smisao za humor. Dok sam noću gledao u plafon, navikavajući oči na mrak, znao sam da se sve mora završiti tako što će ubiti ili nas ili sebe. Potajno sam navijao da to bude ona.

Mislio sam i o majci. I posle dok sam je gledao na sahrani iza tih naočara, prošlo mi je kroz glavu, kao prva misao u tek nastalom kosmosu: Ako plačes, to je zato što ti je laknulo.

Jeste, ljudi vole svoje, ali vole i svoje ćelije pa kada se transformisu u kancerogene žele da ih nema. Kad kažeš to naglas, kažu ti – ne misliš tako, besan si. Ona je bolesna, ne mozes joj zamerati.

Teča jedne moje  drugarice je pokusao da je pipka. Rekla je mami jer je valjda znala da nije u redu. Deca uglavnom ne znaju. Ispostavlja se da starija sestra  nije znala. Govorili su da je on bolesnik. Svi su ga mrzeli. Moja sestra  je, sa druge strane, bila bolesnik oslobođen mržnje. Valjda ljudi zahtevaju da ti neko napadne granice kože da bi ti dali pravo da ga prezreš. Nije u redu da ti dodiruje intimne delove tela, da svojim  prstima čeprka tamo gde se ne dira, ali ako neko svojim prstima čeprka po tvojim snovima, ako ih preoblikuje u košmare, to nije isto. Ako  dodiruje i protiv tvoje volje draži tvoj strah, tvoju intimu deli sa sobom, jer nisi sam nikada i osluškuješ škripu parketa iznova i iznova, dok se noćna tisina ne preobrazi u nepodnošljivo pucketanje vazduha naelektrisanog slućenim prisustvom crvenokosog predatora iza dva zida među vašim sobama, ako te taj mentalni bolesnik koji se stavio van zakona što ti daju pravo da ga mrziš, tera da želiš da se probudiš i nađeš ga da ne diše, ili najlepše prosutog ispod terase, kao daleku mrlju u roze spavaćici – onda si ti kriv. I zato ti ćutiš.

Kad su rekli da je skočila u reku, majka je odgovorila da li ste sigurni da je ona? Prvo to pitanje. Ja stojim iza vrata i čekam. Oboje delimo nepriznatu misao da želimo da se uverimo, da budemo sigurni, da smo se nadali roze mrlji i mokroj crvenoj kosi pomešanoj sa travuljinom jer bi se samo tako ukinula neizvesnost. Tek posle, drhtanje u njenom glasu, kad je mogla da zaplače jer je konačno gotovo. Sanjina mačka muvala mi se oko nogu sasvim mirno kao da je još sinoć znala sve. Sutradan mačke nije bilo. Sanja nije bila američko dete, ali je jedina iz naše porodice dospela u crnu hroniku. Moje ime je bilo svedeno na maloletničke inicijale.

Početak života bez straha bio je naizgled besmislen i kao i svi besmisleni potezi išlo je savršeno prirodno i lako. Mogao sam sad bilo šta, a nisam radio ništa da potvrdim novostečenu slobodu.

Svuda oko sebe viđao sam žene. Svaka je nedovoljno ličila na Sanju. Svaka je na kraju ležala mokra, raščupana i razbijena. Nijedna svojom voljom. Sanja jedina leti preko ivice bez ičije pomoći. U mojoj glavi samo je ona spremna za pad.

Vremenom, sve sam više uviđao kako strast nije impuls pod kožom ili pomeranje tektonskih ploča u polnim organima, kako nije sluz koja iznutra oblepljuje telo kao lepak za tapete, potiče iz žlezda i preliva se u svet onda kada je postane previše u telu. Ona, dakle, nije mogla biti neka fizička bolest, naglo otkrivena srčana mana. Strast je bila žuđeno izmenjeno stanje svesti.

Svaka žena koju bih upoznao strast je automatizovala i nameštala, zatezala mehanički kao što se zateže posteljina. Video bih kako je demonstrira, svojim pokretima, načinom na koji bi zabacivala kosu, prelazila kažiprstom preko blago rastvorenih usana, kao da time hoće da usmeri i poruči – tu je jedan od tajnih prolaza u čitav svet novih mogućnosti i ako dovoljno dugo jezikom budeš ispitivao slatkoću otkrićeš da su usta žene lizalica.

Da, pomišljao bih kao odgovor na provokaciju (koju sam, možda, sam i osmislio), i kao slatkoća lizalice dosadi posle trećeg poteza jezikom, a ako si dovoljno uporan i završne slojeve stvrdnute, ali već pljuvačkom razložene opne, snažno zagrizeš kao jabuku (ili neko drugo bezukusno voće koje živo rađa propast sveta, a magično pripremljeno u kuhinji širok spektar bezukusnih kolača) doći ćeš do suštine – žvake što će se u tvojim ustima razgnjecaviti za manje vremena nego što ti je bilo potrebno da se daviš u slatkoći dolazeći do nje.

I ta konačna izmena stanja svesti, kao pri ubistvu iz afekta ili skoku kroz prozor jednako neplaniranom i za skakača i za pločnik i za očevice, radosnom jedino za novinare koji pišu crnu hroniku, ta izmena stanja svesti meni je nedostajala.

I ja se nikada nisam bacio sa prozora, kao Sanja s mosta, a vrlo često bih sedeo na krovu zgrade, posmatrao svet zamišljajući da padam (i gledao u prozor spavaće sobe komšinice iz solitera pored, mada to ne bih priznavao). Tada bih osećao, da se, sedeći na krovu, nikako neću preturiti preko ivice. Granice su za mene bile ne linije (umišljene ili stvarne) među državama i ljudima. Kada se kaže granica pomišljao bih na sve one zidove koji nisu dovoljno tanki da kroz njih čuješ tajno dahtanje koje će ti konačno izmeniti svest. Na sve one zidove koji nisu dovoljno tanki da čuješ svoj strah.

Posle sam u spavaćoj sobi opet čuo Anu kako ponavlja – sve ćeš ti to moći da izvedeš, i gledala bi me pritom poluzahvalno-poluzabrinuto, uvežbanim pogledom koji je ličio na pogled junakinja španskih serija. Ne znam ni šta je bilo to. Ja sam hteo da mi neko kaže – ne možeš, nećeš moći i pomiri se sa tim da si savršeno nemoćan. Samog sam sebe dovoljno ubeđivao da sve mogu i bio mi je potreban čovek koji će mi priznati pravo na slabost, i to ne kao mogućnost već kao nužnost. Čekajući da Ana zaspi, razmišljao sam o mačkama koje sam izgubio. Bilo ih je ukupno dve, posle toga više nisam imao životinju. Kao dete plašio sam se mačaka i njihovih kandži sa kojima nisam znao kako bih se izborio. A valjda strahu nije ni bilo potrebno dodatno objašnjenje, ali sam znao da ovaj počiva na iznenadnosti njihovog grebanja po koži. Čak i kasnije, kada sam njihovu prirodu bolje upoznao, nisam mogao sa sigurnošću da tvrdim kada će napasti. Posle se strah promenio – postao je strah od mačijeg iznenadnog odlaska.

Prvu mačku (tačnije njene ostatke) sam dva dana nakon njenog nestanka ugledao zalepljene za put. Sasvim sam joj prišao da se uverim da je ona, tako što ću utvrditi je li joj prelomljen sam vrh repa. Jedva sam tad zadržao ruku, koja je, ni sam nisam znao zašto, neplanirano pošla, da taj iščašeni vrh opipa. Drugu mačku uzeo sam nekoliko godina kasnije i nestanak se ponovio, s tim što sada nisam dobio finalni dokaz njenog nepostojanja. Mačka je bila mrtva van mog polja vida (i dodira). Užas je bio veći jer sam nju i voleo. Pomišljao sam i često se prepirao sa Anom (u svojoj glavi, jer o mačkama nisam voleo da govorim pošto to ne bi bio više povod za svađu već, osećao sam, prilika u kojoj bi mi možda i pukao glas), a onda joj ponavljao u tim umišljenim okršajima – zar ne shvataš da čovek ne može uz sebe zadržati ni mačku koju voli, a da joj ne oduzme slobodu? A i tada, Ana, one umeju da skaču kroz blago otvorene prozore, pokrenute svojim nagonima. Kako, Ana? I mislio bih dalje da mi nikada ne govori da sve mogu jer ja nisam, iako ona (Ana) za to ni ne zna, u stanju ni tu prokletu životinju, koje nikada nisam prestao da se plašim, da zadžim u kući. Nisam u stanju ni da pređem granicu.

Gledao bih je kako spava u mraku na koji su se oči navikle i istim neplaniranim trzajem kojim je jednom pošla ka repu, ruka se otkačila i nadnela nad njena otvorena usta da proveri da li diše. Po jastuku je ležala rasturena njena crvena kosa koju sam želeo da jednom tokom noći isečem. Okrenuo sam se na drugu stranu u položaju fetusa i mislio kako bi divno bilo spavati sada nekoliko meseci i probuditi se vriskav i nemoćan sa tuđim licima umesto plafona. Zaspao bih i sanjao je opet kako hoda po mostu, crvenokosa i gola, mirna jer je sebe stavila van svih zakona ovog sveta.

Autorka: Natalija Jovanović

Fotografija: favim.com

Priča „Misisipi“ – jedna je od pet pobedničkih priča na konkursu „Sloboda“