29 nov Miris posle kiše

Vetrovi noćas zaigraše kolo,

Zevsove strele padaše sa neba,

U daljini osta jedno drvo golo,

K’o siroče jadno, što nema za hleba.

I dok strah lomi kosti krte,

I vetar nosi pepeo utihnulog bora,

I dok trave od strave drhte,

Nebeske suze dopunjuju mora.

Bez sjaja ostaše nebeski svici,

Nebo posta ogledalo Hada.

U toj teškoj borbi, u toj večnoj bici.

Tama ponovo počinje da vlada.

U daljini začuh tri udara besna,

Bez milosti lupa nebesko zvono,

Sopstvena koža postaje mi tesna,

Dok ono lupa čas snažno, pa opet monotono.

A kad Naša Zvezda izjutra zasja

I asfalt poče duboko da  diše,

Ja osetih kako me opija,

Taj omiljeni miris, miris posle kiše.

Autorka: Tatjana Dražić

Fotografije: favim.com