29 sep Miris osmeha tvog

Podseća na probuđenu nadu,
pojavljuje se iz vlažne zemlje
kao ljubav divljeg stvorenja
i samo jedne od boja duge.

Cvet je iz ispucalog kamena,
budi čežnju za belim snegom,
ružičastih magli,
čistih pogleda
i hladnog vazduha.

U mirisu takvom nestaje razum,
kristalna ideja sveta
pretvara se u lepršavost,
dok misao luta o tome da
svaku ljubav golica sloboda
prisustva senki.

Osmeh tvoj miriše na prošlost sivih jutara,
na suton opijenih glasova,
postaje nezaborav u senci izraza silovitih strasti,
osvojenih visina planinskih vrhova
što pevaju o nezaboravu vatrenih gladi.

Rastem do granica besmisla,
omeđenog osmehom,
nejasnim čudom što rasteruje duhove,
vesnike jada i smrti,
a donosi život
večnih prostranstva tvojih beskrajnih očiju.

Autor: Vladimir Vučković

Fotografija: tumblr.com