19 maj Mini Maus: „Ono što silno želiš, to i privlačiš“

Sa Mini sam se srela u jesen, baš te nedelje pošto smo premotali vreme unazad i skratili ionako prekratak jesenji dan. Mislila sam tih dana na privilegovana bića kao što su ona i Diznijeva družina, Mali princ i Štrumfovi, koji žive u začaranom svetu u kome biraju godišnja doba, vremenske prilike, izgled svoje kuće i ulice i aktivnosti tokom dana. Jednom rečju, žive u svetu bez neminovnosti i spolja nametnutih ograničenja, sa jedinim ciljem da se poigraju i učine radosnim decu širom sveta.

Kontaktirala sam je, spakovala se i otišla u Pariz, gde drugde nego u Diznilend. Dogovorile smo se da razgovor vodimo na panorami, kako bismo uživale u pogledu na njen divan grad i Pariz iz vazduha (koji sa te visine poprima obrise lego grada) i učinile razgovor zanimljivijim položajem u kome svi uobičajeni prizori postaju začudni.

Dok sam zadivljeno gledala u visinu u podnožju panorame, trgla me je Mini, štipnuvši me za list desne noge. Neuobičajen pozdrav, ali valja uzeti u obzir da je Mini visoka do mojih kolena, ali tako ne deluje, zbog velike i upadljive glave koja obuhvata trećinu njenog malog tela. Možda ponajviše zbog pogleda kojim budi, gledajući živahno i pomno, sa zrelošću koju ne bih očekivala od junakinje njenog kova, ostavila mi je utisak odrasle osobe. Ali, mnogo čim me je zatekla, ne samo pozdravom, i mogu reći da sam od ovog susreta imala neslućene koristi.

Dok se ljuljuškamo na visini od sto pedeset metara, ne mogu da prestanem da se pitam otkud tolika zrelost u njoj, pa počinjem razgovor neumesnim pitanjem:

Mini, tvoja pojava mi je ostavila snažan utisak kome ne mogu da se oduprem. Deluješ kao da imaš mnogo životnog iskustva, a ipak, nisi li ti mlada devojka mišica?
Obradovalo me je što sam ostavila na tebe određeni utisak. I ne varaš se. Iako i dalje izgledam kao devojka, jer na moj izgled utiču isključivo dizajneri koji me povremeno modernizuju, ja ustvari imam osamdeset devet godina! Stvorena sam 1928. i sve do danas posmatram kako se svet menja, i kako se ja iznutra menjam pod uticajem sveta, ali ostajem večno u telu devojke.

Kako tako uspešno uveseljavaš decu sve ove godine i družiš se sa njima ako si toliko videla od sveta? Nije li te to učinilo preozbiljnom?
Taman posla! Ono što se trudim da gledam su deca, njihovo detinjstvo i odrastanje. Videla sam ono što sam želela da vidim. A deca su međusobno vrlo slična, bez obzira na doba u kojem žive. Decu je lako učiniti radosnom, jer žele da se raduju i raduju se malim stvarima. A i Miki mi tu mnogo pomaže, on stvara mnogobrojne smešne situacije, jer ja i nisam nešto silno duhovita, više sam šarmantna.

Zanima me kakav odnos imate ti i Miki? Možeš li da nam otkriješ neku zanimljivu situaciju iz vašeg privatnog života?
Miki i ja nadopunjujemo jedno drugo u toj meri da smo jedno bez drugog nezamislivi. Tako su nam zapetljali karakterne crte da sam uverena da bez Mikija ne bih mogla ni dan da opstanem, a kamoli da napravim karijeru i postanem dečija mezimica. A neka zanimljivost… Volimo da jedemo mirišljave francuske kroasane na klupi u parku i pričamo o deci koja su nas tog dana gledala na tv-u.

Zar ti i Miki možete da vidite decu dok ona vas gledaju u crtanom filmu?
Da, da, naravno. Čudi me da to nisi znala. Mi gledamo kroz televizor kao kroz prozor, i pošto iznova igramo kao u pozorištu, trudimo se da se što diskretnije obratimo deci, pošaljemo neki pozdrav, ispunimo neku potrebu, ali tako da ih ne prepadnemo. Koliko je to slatko i zanimljivo, gledati njihove prćaste nosiće i razrogačene oči dok sede pribijeni uz televizor trudeći se da ne trepću! Nažalost, sve nas manje emituju na tv-u, a na Jutjubu daju snimak, ne igramo uživo. Zato i pričamo o tim retkim trenucima kada opet igramo, i o deci čije okice sve ređe srećemo, sećajući se onih dana kada nismo satima mogli da napravimo raspored emitovanja da bismo stigli uživo na sve lokacije!

Kako provodiš slobodno vreme ako više ne igraš tako često uživo?
Dosta vremena provodim družeći se sa decom u Diznilendu. Diznilend je moj grad, maltene moje dvorište, pa ne propuštam priliku da zabavim decu i popričam sa njima na putu do prodavnice, frizera ili šetajući Plutona. Uživam u tome što nemam fiksno radno vreme nego od mene zavisi koliko ću se tog dana angažovati. Doduše, ja sam tako postavila stvari u svojoj glavi, kao da je boravak i zabavljanje dece moj lični izbor, a ne obaveza, ali da sam se, ne daj Bože, ulenjila ili zapustila, nametnuli bi mi radno vreme i merili aktivnost brojem selfija na Fejsu. Ja na selfije ne dajem ni pet para, pošto imam utisak da bez imalo mog truda premašuju očekivani broj zbog opšteg ludila za društvenim mrežama. Ali dok se deca selfiraju, ja im pričam o pedesetim godinama i te priče ih obavezno zasmejavaju.

Možeš li nama da ispričaš jednu od najdražih uspomena iz pedesetih?
Teško je izdvojiti neku određenu uspomenu. Davno je to bilo. Sećanje na taj nekadašnji svet je maglovito i više predstavlja jedan utisak o otmenosti, sporosti i mirnoći kretanja, mirisima lipe i parfema od ruže, glasovima spikera sa večernjeg matinea na televiziji kao i orkestara sa igranki. Miki i ja smo posle svakodnevnog večernjeg igranja pre vesti, odlazili u šetnju Parizom, a vikendom na igranku u hotel Metropol. Bili smo zvezde tih godina, ali ne u današnjem smislu reči. Tv zvezda je tih godina imala ogromnu odgovornost da nameće kulturno ponašanje i predstavlja uzor pravih vrednosti.

A šta misliš, Mini, o današnjem stanju stvari na tom planu?
Ne mislim ništa. Trudim se da se pravim da taj neukus ne postoji. Neprihvatljiv mi je u toj meri da se pravim nevešta i neobaveštena, stavljajući ga van svog vidokruga. Tako održavam moj lepi i čarobni svet neukaljanim i ne podležem riziku da pronađem tračak razumevanja za te sramne pojave ili, ne daj Bože, makar delom potpadnem pod njihov uticaj. Ipak sam ja i danas poželjna na estradnom tržištu, i odmah bi me nečuveno agresivno vrbovali i uznemiravali čim bih pokazala i tračak kolebljivosti, ne bi li povećali gledanost nekog muzičkog šou takmičenja ili rijalitija.

Da budem iskrena, Mini, pomalo sam iznenađena i tvojom obaveštenošću a i prisutnošću savremenih pojava u Diznilendu. Mislila sam da je ovo zemlja čuda u kojoj se po ceo dan igrate.
Mi nismo zatvoreni svet, nego baš suprotno. Naš zadatak je da smo svakodnevno u kontaktu sa celim svetom, i to mnogo više nego ljudi u Beogradu, ili u Parizu, Njujorku, zato što smo planetarna turistička atrakcija! Nama svakodnevno dolaze ljudi iz svih krajeva zemlje i donose sa sobom nove tekovine menjajući naš svet. Ali menjamo i mi njihov. Naš cilj je da ih ubedimo da čuda postoje, da su nestvarna bića itekako stvarna, da mašta nije za podcenjivanje jer ono što silno želiš, to i privlačiš. Po njihovim pogledima, zamišljenošću i tihom radošću sa kojom odlaze odavde, mislim da u tome uspevamo.

Hvala ti mnogo, Mini, na ovom čudesnom razgovoru! Očekivala sam da ću se sresti sa luckastom devojkom koja će me zasmejavati, ali nasuprot, otkrila si mi nekoliko mudrosti koje su mi razvedrile ne samo današnji dan, nego život.
Mislim da pomalo preteruješ što se mene tiče i da je u pitanju uticaj našeg sveta o kome sam malopre pričala. Mada, ne znam da li si znala da je moje puno ime Minerva, po rimskoj boginji mudrosti. Možda se i tu krije razlog utiska o kome govoriš. Svakako, neizmerno sam uživala u našem susretu.

Razgovarala: Dunja Marinković

Fotografije: bebeblog.it