11 dec MIMOILAŽENJA

Ona što te nije volela nije ni slutila da će njena kapa, kad je jednom navuče preko očiju, biti glavni motiv naših noćnih razgovora.

Patnja. Precenjena patnja. U zagrljaju sa patetikom, razume se.

Nekad želim da si me voleo. Mnogo. Da si se budio zato što ne možeš da dišeš. Jer nisam tu. Jer sam tu – ali ne za tebe. Onda sam prevazišla svoje želje. Prerasla sam ih, jer su me godine prerasle. Rekle su mi da će se u jednom satu svi sastati – i tvoji i moji nedosanjani snovi.

Zbog toga sam čekala. Pomešali su se drumovi sa prugama i slovima. Moji redovi su te pronašli u ćutanjima, u pregradama koje su čuvale poglede sa terase. I šapate. Bilo je mesta i za akorde, ali oni su se iza uglova krili.

Reči su postale još stidljivije. Na kraju, imali smo samo godine za mekane zaborave i bezbedna mimoilaženja. Onu veliku filozofiju o životu smo zaključali u hodniku nekog studentskog doma. Još neko vreme je opsedala pospane i zbunjene umesto nas.

Ne znam šta si ti zapamtio i koliko dugo si čuvao osmehe u starim sivim cipelama. Znam da sam te ja prepoznavala na ulicama kad god sam bila sigurna da sam te izmislila. A svaka devojka sa kapom bila je ona što te nije volela.

Ti sad ne znaš gde sam ja dok ovo pišem i da li te gledam dok ulaziš u tramvaj, bunovan, umoran, sobom prepolovljen. A ja ne mogu da potvrdim da ti nisam upravo skliznula niz šal, pravo na blatnjavu ulicu.

Ovo nije taj sat. Još mi nisi poverovao. Još se nismo probudili. A sve dok spavamo, za zaborav ima mesta.

Autorka: Srbijanka Stanković

Fotografije: imgfave.com, blogas.it

Kratka priča „Mimoilaženje“ je osvojila drugu nagradu na V međunarodno festivalu poezije i kratke priče „Stanislav Preprek“.