03 mar MILOŠ

I

Stajao je nekoliko metara od mene, primicao se polagano, bez posebnog interesovanja, do trenutka kada je bio dovoljno blizu. Tada me je osmotrio i zatražio ličnu kartu. Oči su me grizle, a prsti su bili odveć mokri. Savijao sam ih bespotrebno, dok je Miloš. zapisivao moje podatke u rokovnik. Olovka je zastala na trenutak, a on me je pogledao poput bliskog rođaka. Možda i previše bliskog.

Njegova opipljivost i smetenost me je fascinirala. Snijeg se osipao po ramenima, koja su se širila i plavim ivicama  uobličavala krug. Nas dvojica, povampireni i iznemogli činili smo čudnovat par. Miloš, još odavno tako nepristupačan, sada me je držao za podlakticu dok je drugu ruku zavukao u moj džep i uhvatio me u koš svojih prstiju. Pendrek, koji je držao tik uz butinu, podigao se do visine struka, kao crna izraslina pod kaputom, dirao je vuneni džemper. Milujući me, vratio je rokovnik u jaknu i primakao me sebi, bez ijednog pokreta. Njegovo savijeno, mršavo tijelo je poklopilo moje. Kao uhvaćeni na pokretnoj traci, kretali smo se ka automobilu, što je čekao nove zatvorenike. Ispitanike. Podanike.

II

Buljili smo izgubljeno u siva stakla, kada me je stegnuo za koljeno i prislonio se uz vrat, kao zimski insekt, što konačno dobija svoju priliku za dugoočekivanim dodirom. Trzajem. Poljubio mi je obraz i jedno vrijeme ostao zalijepljen na njemu. Izdisao je povremeno, konfuzan i tužan. Prešao je na usne, oblizao ih. Polizao. Umrtvio se na njima. Pritiskajući mi grudi grubom jaknom. Jecao mi je u grlu. Stezao me. Para je punila naše novo gnijezdo. Kavez, iz kojeg se moglo izaći bilo kad. I nikad. Zavukao sam ruke među njegove vibrirajuće noge i opipao kamen. Uzdigao se, obuhvatio sam ga cijelom šakom.

Kroz nekoliko sekundi je bio na meni, stenjao, naslonjen na ramenu. Ispustivši tekućinu, svu težinu sopstvenog nemira, odmarao se na uflekanom džemperu. Podigao sam mu teške ruke, izvukao se iz ugrijane uniforme. Ubrzo se ponovo uglavio u moje sjedište, opkoračio me tako da nisam mogao ni trepnuti. Gledao me je kao i prvog puta, tražeći nove načine ispoljavanja turobne nježnosti. Usne su pucale i sjekle se pod njegovim jezikom. Ohlađen, spreman za nastavak radnog dana, rekao je da napustim auto. Namignuo je, najavio da će se vratiti. I vratio se. Vraćao se uvijek. Nismo razgovarali. Jedan na drugom, jedan uz drugog.

Poslije odlaska, kada god bih ugledao muškarce u plavim uniformama, pod kaputom me je stezala njegova šaka. Samo probaj, rekao je jedne večeri, pijano prijeteći: Samo probaj.

III

Miloš me gužva u naručju. Oslanja se na haubu i uzima me svom težinom. Nalazimo se u nekakvom prostranstvu mačaka lutalica, od čijeg mjaukanja se ne čuje ništa pod crvenim nebom. Grad je vlažan i pun nečiste bjeline, kao njegova šaka, što se raspomamljeno podiže i spušta duž cijele moje kičme i trbuha. Mogu da osjetim prste pod grubim materijalom, čvrsti su i teški. Miloš se smiruje na trenutak, odmaramo kao u polusnu. Hvata me za glavu i okreće sebi, gledamo se očiju učaurenih u smrznutim lobanjama. Ljubimo. Umiremo.

IV

Govori da će se vratiti. Da se čuvam te i te grupe, one kafanske bagre u mojoj ulici. Da ga ne zovem na telefon, ne šaljem sms. Ja se javljam tebi, ja ću tebe naći. Tako govori, kao da drugačije ne smije biti.

Jedne subote ga nisam poslušao. Nazvao sam njegov stan. Javila se ona. Tihim glasom ponavljala je Halo, halo, halo. Prekinula. Vrlo rado bih prekinuo njeno grlo, ugušio joj glas i strpao je negdje gdje Milošu nikada ne bi smetala. Vidio sam je istog popodneva, u tržnom centru, sa dvoje djece i prijateljicama. Smijala se, derala se za balavcima, hvatala ih za kapuljače. Majka. Supruga. Šetao sam par metara iza njih i osluškivao. Jelena. Naravno da se zvala Jelena. Nije moglo biti drugačije.

V

Sms poruka: Tvoja Jelena pije kavu s prijateljicama. Šta bi pomislila da joj priđem. Kada sam dobio izvještaj znao sam šta sam uradio. Znao sam kakav bijes sam izazvao i kako će se to odraziti. Jelena je bila za susjednim stolom,  nije prestajala da se smije, toliko da je prijateljicama bilo neprijatno u jednom momentu. Patetične, otužne ženice smirivale su djecu, jer se mamica zagrcnula. Prisjela joj je kava. Mobitel je vibrirao u džepu. Poruka. Njegova poruka. Prijeteća. Puna bijesa. I žudnje. Mogao sam ga čuti. Dozivao je u namjeri da me kazni. Zločesti mali Dominik, igra se s oženjenim muškarcem. Balavac, šta on uopće zna o braku. Šta on zna o ženama, djeci. Spusti se i puši, Dominik. Sad ćeš da ga progutati cijelog. Zagrcnućeš se, kako se i ona zagrcnula. Sisaćeš ga dok ti suze ne krenu na oči, ti mali pederu.

VI

Pritegao me je za vrat, gušeći. Nije me puštao dok nije rekao sve što je imao. Samo još jednom da dobije onakvu poruku i jebaće mi mater pedersku. Potom se udaljio, da provjeri je li nas neko čuo. Onda se zaletio u mene i nije me pustio dok me dobro nije izljubio. Stavio mi je dlan na njegovu nabreklu kitu i promucao: Je li vidiš šta mi radiš. Jedva sam se iskobeljao iz tog zagrljaja i zadaha rakije. Večeras, neka ti ga popuši žena. Ili još bolje, popuši ga samom sebi, pijanduro. Izjurio sam iz mračnog haustora u trenutku kada je u zgradu krenula grupa momaka Miloš se hitro okrenuo, kako bi izbjegao njihove poglede.  Mogao sam osjetiti koliko ga je to izluđivalo. Još ću ja vidjeti. Nisam ni stigao u stan, a poruka je već ječala. Ne igraj se, zovem te sutra.

VII

Nemiran sam. Pokrivači su preteški. Na vratu otisci njegovih prstiju i dalje titraju. Češem se. Mobitel vibrira. Jesi li budan? Jesi li ljut? Izvini. Poruka druga: Ignorišeš me, nemoj to da radiš. Treća: Odgovori mi.

VIII

Sanjam da sam na kavi sa Jelenom i njenim prijateljicama. Pokazuje mi novi lak za nokte dok namješta prsten. Milošev prsten. Jelena, moram ti nešto reći. Sve tri žene zastanu i bulje u mene, kao da zbilja imam nešto važno da saopštim. Namještam se, one gledaju usplahireno, čekaju. Progovaram konačno. Ne čujem se, ne čujem ništa, samo znam da govorim, da pričam sve. Njene prijateljice i dalje bulje, sada već nezainteresovano, a Jelena vadi nož iz torbe. Čakiju. U čas posla izdere svoje grlo. Žene ne reagiraju. Jelenina krv je boje njenog laka za nokte. Sliva se niz torbu, noge, sve do mojih cipela. Nekakva jeftino ljubičasta tekućina.

IX

Dan zaljubljenih. Miloš je izveo ženu na picu i kolu. Posmatram ih s drugog kraja prostorije. Sjede kao posrani. Kao da mogu da mu čitam s usana. Hajde popij to, pa da idemo. Miloš tako svima govori. Hajde uradi to i to, dođi tu i tu. Hajde, krećemo. Jelena gleda okolo, tražeći konobara. Njen muž odlazi do toaleta. Ustajem za njim. Prilazim mu s leđa. Hvatam ga za dupe dok otresa kitu. Okreće se iznenađen i spreman za okršaj. Kada me ugleda opsuje. Ti si lud, šta me pratiš. Hoćeš da nas vide ovdje. Pritišće mi obraze. Operi ruke, sklanjam se. Donio sam ti poklon. Gleda me začuđeno, na lavabo ostavljam čakiju. Sretan dan zaljubljenih. Nemoj me više zvati, neću doći. Kreće luđački za mnom, pa zastaje kada shvati gdje se nalazimo. Napolju, Jelena je već spremna i čeka. U prolazu se očešemo rukama. Ne osvrće se. Čujem je kako mu govori. Znam da mu je pogled još uvijek na meni, ne pušta me.

X

Miloš me proždire u naručju. Toplina njegovih usana je sve što mogu podnijeti noćas. Nemoj me puštati da sam tumaram ulicama. Neću. Obećavam. Nemoj više pričati, skini se.

Autor: Dominik Kovač

Fotografija: pinimg.com