19 sep Talog je smeće

1

Iskren da budem, ne bih ja, niti imam potrebu da vas uznemiravam, ali više nemam kom da se obratim, pa moram vama. Do juče sam mogao da se obratim mom najboljem prijatelju, ali danas je našao devojku i više nemam potrebu da komuniciram sa njim. Navikao sam da obojica patimo i zamišljamo kako to izgleda imati devojku i biti u vezi. Od danas to više nije aktuelna tema. Ne kažem ja da je on mene izdao, ali nekako mi to ne prija. Da stvar bude još gore ta devojka izgleda sasvim pristojno. Nije ni on ružan, a nisam ni ja, a nije ni ona, ali ja nisam bitan, a oni jesu. To me prosto zamara i opterećuje. Ja sam se u životu par puta ljubio, ali nisam imao devojku u pravom smislu. Nisam se držao za ruke sa njom ( što bi bilo jako teško s obzirom da mi se dlanovi nenormalno znoje), nisam joj pričao kako je volim, nisam joj kupavao poklon za osmi mart i sve te ljigave folirancije, koje bih ponekad toliko želeo da radim. To mi s vremena na vreme zaista zaokupi mozak. Mada, nisam ja odbojan ili tako nešto. Samo nekako nemam sreće i nisam baš siguran u sebe. Možda je to normalno kada imate šesnaest godina, ali onda pogledam ostale vršnjake i shvatim da i oni imaju sedamnaest, a nemaju tih poteškoća, a u filmovima i knjigama stalno vam pune glavu kako je mladost teška i bolna. Ja u to poverujem, ali onda kada vidim njih shvatim da ne znam šta da mislim. Zar je moguće da od svih baš ja budem čudak? Mislim, ponosan sam ja na sebe, što nisam deo mase… Ali često sumnjam u mnoge stvari. I volim da filozofiram, kao što vidite, iako često nema nikakve potrebe za tim. Delujem ja simpatično kad tako baratam svim tim rečima i na šaljiv način pokušavam da budem mudar. Zavide meni mnogi na tom daru. Znam da držim pažnju, a to je možda zato što imam dara za glumu, ali nikako ne pokušavam da se ozbiljno bavim tim. Sve mi to nekako deluje isfolirano sa svim tim kamerama, šminkama, prenemaganjima. Ne vidim sebe u tome. Moji me stalno ubeđuju u suprotno, a pametni su ljudi. Mogu da vam kažem i da imam mlađeg brata i živim kao podstanar od svog rođenja. Rođen sam u Nišu, ali sam u Beogradu, tačnije u Zemunu, od svoje druge godine. Moji su se zbog posla ovde doselili, ako je to uopšte bitno. Jedina zanimljiva stvar sa njima je da mi je majka bibliotekarka, pa mogu uvek da čitam za džabe. Dobri su ljudi, imaju kodekse, principe i imaju strpljenja za jednog debilka kao što sam ja. Nisam baš najbolji đak, da budem otvoren. Jako sam loš đak, da se još više otvorim. Sada sam u trećoj godini gimnazije. I u prvoj i u drugoj godini sam padao na popravne. Prvo iz hemije, pa onda iz matematike. Jako neprijatna iskustva, pokušajte to da izbegnete. Ništa u vezi samnom nije specijalno, sasvim sam običan neprilagođeni konj. Medved tačnije, pošto me ima u kilaži. Nisam debeo, ali nisam ni mršav, a nisam ni zlatna sredina. Pre bih rekao da nisam ni za onu stvar, što se ono kaže. Surovo nema šta. Na sve to sam kao mali preživeo neku smrtnu bolest koju retko ko preživi. Sve u vezi sa mnom je pogrešno i isforsirano, šta da vam kažem. Nego, evo, bliži se nova godina i moja usamljenost je zaista na vrhuncu snage. Zbog toga bih vam malo pisao o sebi, možda mi tako bude lakše, jer moram s nekim da podelim sve ovo. Budalaštine, ali ‘ajde. Ako ništa, kada vidite mene, shvatićete koliko ste ustvari srećni i zadovoljni svojim životom. Mada nisam ubedjen da će ovo na nešto da ispadne. Kada pomislim kako bi to moglo da izgleda, potpuno se ubedačim. Nisam do sada pisao, da budem iskren. Evo baš sam sad odlučio da odem do obližnjeg paba na pivo. Volim tamo da provodim vreme. Često odem i sam tamo. Prija mi da gledem sve te ljude u svem tom dimu kako zamišljeni i umišljeni glume neke veličine, iako su očima pravog „velikog“ čoveka mali. A oni nisu svesni svega toga. Svakog dana sede, puše, piju i – foliraju se. Javim se ja njima, sednem sa njima, popričam sa njima, ali se nadam da neću biti isti kao oni. Mada, moram da priznam da za razliku od mene oni nisu usamljeni. Imaju jedni druge, imaju alkohol i duvan. To im je kao neko sveto trojstvo. Na neki čudan način simpatični su.

2.

Po običaju sam te subote ustao veoma kasno. Negde oko dva ili tri popodne. Ručak me je već čekao na stolu. Pohovani riblji štapići i kuvani kukuruz. Samo sam strapao te bljuvotine u usta i izleteo napolje. Znao sam da sam sam do večeri, pošto su moji otišli na neku izložbu. Zvali su i mene, ali smatram to sve jako isfoliranim. Svi tamo idu da bi pokazali kako su kulturni i umetnički nastrojeni. Budalaštine. Posle će otići kući i prežderati i opijati se – raditi sve što radi i bilo koji drugi „nekulturan“ čovek na ovoj planeti. Bio sam mnogo nervozan, došlo mi je da polomim nešto, ali računao sam da će me pivo ili dva i razgovor sa gazda Cveletom oraspoložiti. Cvele je zajedno sa svojim bratom držao „Taurunum pab“. Mesto za koje sam dosta emotivno vezan. Ne znam zašto, ali kada god osetim da ne znam gde ću i šta ću, ja odem tamo. Na putu do tamo nervirali su me svi ti ljudi koji hodaju, pričaju, postoje. Svi oni idu nekud, imaju plan i ne dozvoljavaju mi svojom pojavom i tim gramzivim držanjem da osmislim svoj. Ne mogu da se koncetrišem zbog njih. Jedini me nije nervirao ulični svirač. On ima dobar plan koji nikome ne može da smeta. Odlično svira. Ostavio bih mu koji dinar da nisam morao da uštekam isti za pivo. Posle dva-tri dugačka minuta hoda od kuće do paba stigao sam. Pab je uvučen, u sklopu nekog tržnog centra koji je bio poput tvrđave na otvorenom. Moj otac ga je nazivao rupom, ali meni je drag. Čim sam ušao video sam stardandna lica. Konobar Tepa, gazda Cvele, čika Zvonimir i ostala kompanija. Osetio sam dozu umora kod svih njih, odmah se to videlo, sve je bilo sasvim uobičajno da bi bilo živahno. Nije bilo potrebe da naručujem piće. Tamo se uvek znalo ko šta pije. Svi su u svakom trenutku znali šta je potrebno onom drugom, to je tako. Ako je neko neraspoložen, drugi su ćutali i nisu mu stajali na muku. Ako je neko veseo, svi su ga slušali i smejali se zajedno sa njim. To su ta neka nepisana pravila „Taurunum paba“. Empatija je vladala. „Kako si Mirko, šta ima?“ upitao je Cvele. Nisam mu ni odgovorio, samo sam mu mimikom dao do znanja da nisam dobro, ali da, eto, guram nekako. Nema potrebe za rečima ponekad, pomislio sam. Da, zovem se Mirko, tupavo ime. Dobio sam to pivo i sedeo sam za stolom, nisam želeo da odem kod ostalih za šank. Hteo sam da analiziram na miru dan koji je predamnom. Volim da analiziram. Volim da sagledam sve iako znam da neću doći do nekog zaključka. To radim kad se tuširam, kad pišam, kad ležim, kad god sam u svojim milslima dovoljno duboko. Čim ima nekog, propade sve. Gustirajući ono pivo shvatio sam da je sve tako beznadežno. Imam još jako malo vremena do kraja polugodišta i imam nekoliko potencijalnih kečeva koje ne verujem da mogu da popravim. Sve je tako tupavo i beznadežno. Ipak, odlučio sam da pozovem mog, sada sam već znao, bivšeg najboljeg prijatelja, pa baš da vidim šta će imati da mi kaže. Pozvao sam ga i pristao je da dođe. Morao sam da ga čekam čitavih dvadeset minuta, tako je barem rekao – toliko će mu trebati da stigne. Tih njegovih dvadeset minuta je sigurno trideset, ali ajde, neka mu bude. Čekaću ja njega. Dok sam ga čekao gledao sam u onaj mali deo pene koji je još uvek plutao na vrhu tečnosti. E, boli tebe kurac, ti uživaš. Ja ću te sada popiti, ti ćeš se lepo zagrejati u mom stomaku, biće ti toplo. Nemaš školu, nemaš nikakvih briga. Na kraju ću te ispišati. Dalje kako će ti biti, ne znam. Imaš makar tih pola sata da uživaš i budeš bezbrižan. Da je meni makar pet bezbrižnih minuta… Nemojte misliti da sam skrenuo, ne pričam ja sa pivom, ali sigurno i vi nekad imate tako nebulozne ideje i misli. Ne budite neiskreni. . Došao je i on. Posle tačno pola sata. Šta sam vam rekao? „Pa gde si do sad, jebote?“. „ A evo, morao sam da usisam kuću, znaš kakva mi je keva.“ Majka mu je zaista rospija. Otac mu je poginuo u saobraćajki kada smo mi imali deset godina. Njegovi su već tada bili razvedeni. Posle toga je ona samo menjala partnere. Dobro ona izgleda, stvarno je jebozovna. Međutim, zaista je nepodnošljiva. „Šta ima, jebote, a’e bre pričaj, kakva sad pa devojka, kako se to desilo?“ Morao sam odmah da pređem na stvar, nisam mogao da se pravim da me sve to ne interesuje, da toga nije bilo ne bih ga ni zvao. Sasvim sam zadovoljan bio i onim pivom koje mi je pravilo društvo. Makar zna da sluša. „Pa brate, već smo se dugo dopisivali i, brate, skroz smo isti. Volimo sve isto, ne mogu da verujem da se ovo dešava. Ono, pozvao sam je na kafu i pristala je. Malo smo nešto pričali i poljubili smo se.“ Kakvo preseravanje, ljudi moji. Skroz smo isti, kaže on. Jebote, kako može da zna da su isti, a jedva da ju je i upoznao. Nervirao me je. Bio je tako nabeđen, naracija mu je bila drugačija nego obično. Generalno je on stalno pokušavao da bude mudar i da bude upravu, a nije bio kapacitet. Bio je moja loša kopija, ali je ipak pronašao devojku. „U pa lepo ti je to skroz. Više nisi jadnik, ostao sam samo ja, zar ne?“ Onda je on nastavio da sere. Jer lako je njemu sada da popuje. To je potpuno isto kao kada ja skuvam dobru kafu pa pričam kako je treba spremati. Već sledeći put kafa neće biti dobra. Poenta je da me je usralo, kao što je i njega. Žene i kafa su isto. Bude toplo, prijatno, razbudi te. Posle ostaje samo talog, đubre, otpad. Talog niko ne voli. Pravio sam se da mi je drago zbog njega. Ne bih ni to radio da kod sebe nije imao pljuge. Ne mojte misliti da sam loš čovek. Do juče sam bio dobar prema njemu. Nisam ga iskorišćavao. On se inače zvao Leo. Samo sam ja mogao da trpim tako glupo ime. Kada bih se ja zvao tako, krio bih ime ko zmija noge. Jadno. Pogotovo je imao problema sa lokalnim „patriotama“. Oni su ga smatrali ,,ustašom“ zbog takvog imena. Jednom su ga i tukli. Ja mislim da su ga i silovali, ali neće da prizna. Nije bio baš omiljen u društvu, čudak. Bio je jako nizak i smešan. Nikako ružan, ali smešan. Ja isto nisam omiljen, ali nisam čudak. Samo sam drugačiji, a to sigurno nije isto. Ja sam originalan, on je bednik. Ostao sam do nekih pet-šest u pabu i pokupio se. On je valjda još ostao. Verovatno će da se hvali kod Cveleta i ekipe. Onda će u jednom trenutku početi da pričaju o meni. Kakav jadnik i tako to. Niko nije imun na ogovaranje. Svako je nekad nekog ogovarao. Svako ko kaže da to ne radi laže. Ne postoji dobar čovek. Ako i postoji, ogovaraće vas. Reći će nekome da ste loš čovek. I to je ogovaranje. Nikada ne pričajte ljudima o sebi. Kad tad će oni to upotrebiti. Nikada ne odbijajte da čujete nečije probleme. Moći ćete da mu vratite. Pijte „nes kafu“. Kod nje nema taloga.

Autor: Milan Mažibrada

Fotografije: favim.com