19 nov Milan Jokić: Interesantna mešavina Petra Pana i Robina Huda

Milan Jokić svojom kreativnošću i maštovitošću boji ovaj sumorni svet. Iako je završio marketinig, a kasnije je studirao evropske integracije, najveći deo obrazovanja i iskustva je stekao kroz čitanje, uz pomoć različitih projekata i u biblioteci. U saradnji sa jednom nevladinom organizacijom vodi radionicu kreativnog pisanja, te se trudi da mladima pomogne da kreativnim razmišljanjem dođu do svoje originalne ideje za pisanje. On je atipičan novinar, kolumnista, bloger (Skitajući sa Dunjom), pisac dramskih tekstova i neko ko će nas sigurno jednog dana osvojiti svojim prvim romanom.

Kada uzmem papir i olovku…

Papir i olovka su uvek bili najproduktivniji alat u mojim rukama. Uzimam ih samo kada sam zadovoljan sa pričom koju imam u glavi i kada mislim da je vredno zapisati je. Možda će nekome zvučati smešno, ali papir i olovka su jedini alat koji ima neograničenu mogućnost stvaranja. Neko ko ume vešto da se njima služi može postati tvorac čitavog novog sveta, i pisac njegove prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Pisanje je alhemijska veština kojom se misli i ideje pretvaraju u reči, stihove ili rečenice, pesme ili priče. Taj kreativni proces stvaranja svega ni iz čega je najproduktivnija mašinerija kojom je čovek ovladao. Ja se trudim da papir i olovku koristim za pisanje zanimljivih priča o likovima neobičnog karaktera koji život percipiraju na samo sebi svojstven način.

Moj svet kreiram…

Ako pričamo o svetu fikcije, on se uglavnom razvija sam od sebe, bez mog prevelikog uticaja. Kada se mašinerija mašte jednom pokrene, sposobna je da dalje sama funkcioniše, da se okreće poput čigre kou je dovoljno jednom zavrteti pa da započne svoj ples bez kraja. Ako, s druge strane, pričamo o kreiranju života, to je jedna ozbiljnija igra. Mislim da nam život svima daje onoliko prostora za ličnu kreaciju koliko su široke granice našeg znanja i koliko su razvijene naše sposobnosti pravilne percepcije i razumevanja sveta u kome živimo. Zato je važno da uvek širimo svoje individualne okvire, pre svega kroz učenje, razmišljanje i maštanje.

Između pisca i kolumniste…

Između pisca i kolumniste u suštini nema neke razlike. Meni lično nekako više odgovara ta kratka forma kolumne ili bloga. Danas te zbog informatičke nefunkcionalnosti većina uglavnom ne smatra piscem ukoliko nisi objavio knjigu, a čini mi se da knjigu nije objavio samo onaj ko još nije stigao da napiše bilo šta. Naveliko pišu i knjige objavljuju televizijske voditeljke, profesionalni vozači, robijaši, domaćice, i svi ostali, tako da se mi kao društvo možemo pohvaliti da imamo više pisaca nego čitalaca. Ipak, ja ne mogu da se identifikujem sa tom novoformiranom književnom elitom. Moja ciljna grupa je na internetu, koji mi daje mogućnost da sve što napišem objavim maltene odmah. Ono što ja radim namenjeno je mislećoj čitalačkoj publici, mladoj duhom, veseloj po prirodi i sklonoj avanturističkom načinu života.

Mašta nema granice…

Mašta zaista nema granice, i možda se može pronaći neka analogija između mašte i svemira. Kao i svemir, i mašta je jedan beskonačan prostor u kome poput zvezda iskre misli i ideje, grupisane u sazvežđa od kojih svako ima svoju zasebnu priču. Ponekad dok objašnjavam ljudima kako su nastali neki od mojih blogova, i sam se začudim koliko je ceo taj stvaralački proces vratoloman, kada sagledam od čega sam pošao kao ideje, a sa čim sam na kraju završio priču. Sve je to deo kreativnog ciklusa promišljanja koji je uvek aktivan, iz želje da se svakodnevnom životu udahne neki smisao.

Studentske dane pamtim po…

Studentske dane uglavnom pamtim po nadljudskom entuzijazmu i uverenju da se radom i snagom volje može postići sve u životu, što se kasnije ispostavilo kao ne sasvim tačno, budući da sam potcenio sposobnost „više sile“ da opstruiše moje planove, i to me je naučilo da budem pažljiviji u svemu što radim. Taj period života se ne tiče samo studiranja i obrazovanja, već i intenzivnog sazrevanja na svim poljima – u ljubavi, profesionalnom razvoju, međuljudskim odnosima, odnosu prema sebi… Za mene je to bio veoma aktivan period, radio sam na mnogo projekata iz oblasti omladinske politike, i to mi je omogućilo da steknem daleko više znanja i veština nego što mi je pružio formalni sistem obrazovanja. Te godine jednako pamtim i po ličnim uspesima i po izneverenim idejama kojima nisam bio dorastao.

Kritična masa i politika…

Moje interesovanje za politiku je reakcija na činjenicu da je politika prisutna u životu svakog od nas, hteli mi to da prihvatimo ili ne. Kada se već politika nepozvana bavi mojim životom i u nekoj meri utiče na njega, bilo je logično da uzvratim na isti način i pokušam da u okviru svojih sposobnosti i moći utičem na realizaciju političkih ideja za koje sam verovao da su ispravne. Postao sam politički aktivan u vreme kada nije bilo bezbedno imati previše liberalne ideje, sa željom da doprinesem stvaranju tolerantnog građanskog društva sposobnog da radi na sebi i dostiže standarde razvijenog sveta. Kasnije sam, međutim, shvatio da nisam u stanju da politiku percipiram na način na koji je percipiraju gotovo svi koji se u Srbiji njome bave, to jest, kao ceremonijalno- eksperimentalnu delatnost, manifestovanu kroz svakodnevno presecanje vrpci i sprovođenje sumnjivih ideja koje su nekome „bitnom“ pale na pamet. Od tada sam samo aktivni posmatrač političke scene na kojoj nikada nije bilo mesta za funkcionalni pristup upravljanju državom, koji se ne bi zasnivao na ceremonijama i eksperimentima, već bi bio posvećen efikasnom rešavanju problema i stvaranju šansi za napredak u svim oblastima. Možda je paradoks da je danas bavljenje politikom kompromitujuće samo po sebi, a da, sa druge strane, za mnoge predstavlja najpoželjniji i najlakši put ka profesionalnom i ličnom uspehu. Nama kao društvu jesu potrebne istinske korenite promene, ali mislim da do njih ne može doći dok se prethodno iz korena ne promeni naše shvatanje politike i ne promeni se način na koji se njome bavimo. Nisam siguran da danas postoji minimum dovoljne kritične mase koja bi bila u stanju da iznedri i razvije jednu suštinski novu i zdravu političku ideju i praksu.

Lenjost i pisac…

Postoje trenuci kada pisca mrzi da piše. Ponekad ne osećam potrebu da zapišem priču koja se iznedrila iz tog unutrašnjeg kreativnog procesa koji je, manje ili više, uvek aktivan. Dosta toga nisam napisao zato što me je mrzelo da pišem, ali se tu ne radi samo o pukoj lenjosti, već o nepostojanju nekog opravdanog razloga za pisanjem. To je nešto što nije jednostavno objasniti i razumeti. Pozvao bih se na Danila Kiša i njegovu izjavu da je inspiracija zapravo otsustvo gađenja prema pisanju i literaturi. Mislim da me upravo to promenljivo otsustvo gađenja prema pisanju za sada ponajviše odvlači od bavljenja takozvanom ozbiljnom književnošću, ili od duge književne forme kao što je roman. Nadam se da će se to vremenom promeniti i da će neka buduća iskustva dati odgovore na pitanje koje je Kiš postavio, a koje, između ostalih, ponekad muči i mene: „Čemu to mrčiti hartiju?“.

Pisanje kao lek…

Pisanje može biti jedan od načina da čovek svoje lične traume i muke izbaci iz sebe, da ih prenese na papir i suoči se sa njima iz nekog novog ugla. Jedna od dobrih strana pisanja je to što čoveka potstiče na razmišljanje, jer da bi napisao bilo šta, potrebno je da prethodno definiše misao koju želi da izrazi. Ako uspe da se donekle suprotstavi savremenom načinu života koji ga primorava da razmišlja o novcu, i posveti se razmišljanju o sebi, svojim životnim potrebama, mogućnostima i željama, moći će da osmisli sebi neku strategiju koja će mu pomoći da ostvari nešto više od prostog opstanka, da donosi bolje odluke i pravi pametnije izbore. Iz svog i iz iskustva drugih ljudi znam da pisanje pruža velike mogućnosti za efikasnu psihoanalizu.

Najinteresantniji književni lik je…

Interesantni su mi likovi koji su borci, oni koji se hrabrošću i snagom duha obračunavaju protiv svojih vetrenjača i Golijata – od junaka Homerovih epova, pa sve do Harija Potera. Ne bih izdvajao nikoga posebno, jer svako od njih ima svoju jedinstvenu avanturu, i svi su jednako vredni divljenja. Jednom prilikom su mi prijatelji rekli da sam interesantna mešavina Petra Pana i Robina Huda. Pretpostavljam da sam prvom blizak po stavu prema životu, a drugom prema potrebi da se suprotstavljam nepravdi.

Knjiga koju svako treba da pročita…

Ne mislim da postoji knjiga koju baš svako treba da pročita, zato što su sve knjige različite, isto kao što su i svi ljudi različiti. Osobama određenog senzibiliteta i književnog ukusa odgovara određena literatura, dok je neka druga van fokusa njihovih interesovanja. Zato jedino mogu da dam preporuku za, na primer, Aristofanove komedije ili poeziju Hajnriha Hajnea. Nekako uvek dajem prednost klasici, mada nemam ništa ni protiv savremene literature. Takođe, postoji mnogo interesantnih blogova na internetu, koji po kvalitetu svog sadržaja neretko nadmašuju današnju ponudu štampanih dela.

Ako uploviš u novinarske vode, pazi na…

Ako je ovo pitanje ujedno i poziv da dam neki savet budućem novinaru, uzdržao bih se od toga, jer ne mislim da imam dovoljno potrebnog iskustva u novinarstvu da bih mogao drugima da delim savete. Novinarstvo je jedna od mojih brojnih avantura sa kojom sam započeo još pre punoletstva. Prvi novinarski tekst koji je objavljen napisao sam sa 17 godina. Radilo se o „slučaju“ građevinske mafije i problemu koji su imali stanovnici jednog dela Beograda zbog neke nelegalne gradnje. Tekst je objavljen u jednim tadašnjim dnevnim novinama, samo pod inicijalima. Od tada sam se novinarstvom bavio periodično, uglavnom onda kada sam imao potrebu da pišem i objavim nešto što je bilo u vezi sa različitim poslovima i projektima na kojima sam radio. Zbog takvog mog nedovoljno ozbiljnog odnosa prema novinarstvu, nikad sebe nisam smatrao novinarom. Ipak, žao mi je što je novinarska profesija danas toliko degradirana da je više niko ne smatra prestižnim zanimanjem. Danas se novinarstvom mahom bave oni koji nemaju ništa drugo da rade, a osnivači i urednici medija postaju ljudi koji su pre toga kopali bunare ili obijali stanove. I dalje je u toku spontani proces urušavanja svih standarda koji traje već deset ili 15 godina, pa tako savremeni srpski novinar ne mora da poznaje ni pravila jezika na kome piše i govori, ni pravila etike profesije u kojoj se, sticajem okolnosti, našao. Iz tog procesa iznikao je Kur** i njemu slični medijski „proizvodi“, koji su pružili priliku pomenutim kopačima bunara i obijačima stanova da ponude srpskom društvu svoju verziju novinarstva. Ima, naravno, i danas pojedinaca koji se novinarstvom bave na profesionalan i odgovoran način, ali ih je ipak nedovoljno da bi ukupnu medijsku sliku mogli učiniti kvalitetnijom.

Lično veoma cenim istraživačko novinarstvo. Mislim da svaki novinar koji ima ambiciju da se novinarskim poslom bavi na profesionalan i pošten način mora da bude istraživač, bez obzira da li izveštava o cenama na pijaci ili o organizovanom kriminalu. Međutim, izgleda da takozvano „copy- paste“ novinarstvo sve više postaje glavni trend u našim medijima, koji preuzimaju vesti jedni od drugih, i verovatno niko ne zna ko je primarni izvor informacije, niti da li je ona uopšte tačna. To je samo jedan od primera koji pokazuje koliko je novinarstvo nazadovalo i koliko su svi kriterijumi struke urušeni.

Komentari ispod tekstova me nagone na…

Komentari ispod tekstova su u početku imali određeni značaj, jer sam kao još neiskusan pisac na internetu želeo da ostvarim neki oblik interakcije sa čitaocima i vidim kako reaguju na ono što pišem. Kako je kasnije rastao broj objavljenih tekstova, tako se značaj komentara smanjivao, jer su se uglavnom svodili na proste poruke slaganja ili neslaganja sa onim što je napisano, a takve stvari mi više nisu bile bitne zbog toga što sam stekao dovoljno samopouzdanja da ne zavisim od tuđih pohvala ili napada. Ne smatram pravim komentarom kada neko napiše „bravo“ ili „glupost“, a upravo je to ono što najčešće mogu da vidim ne samo ispod svojih, već i ispod tekstova drugih blogera. Nepostojanje nekih smislenijih komentara tumačim kao posledicu površnosti jednog velikog broja ljudi i njihove loše osobine da sve što čuju ili pročitaju prihvate zdravo za gotovo, i da jedinu poentu teksta pronalaze čitajući ga bukvalno onako kako je napisan, bez ikakvog razumevanja ironije, metafore i sličnog. Moram da priznam da ponekad namerno napišem nešto sa ciljem da isprovociram čitaoce određenog profila da se oglase, i to je obično slučaj sa blogovima za koje se ni ne zna da su moji, jer ih potpisujem izmišljenim potpisima, ne zbog toga što imam potrebu da skrivam identitet, već da bih čitaoce naveo da poveruju u autentičnost iznetog stava.

Uzeo bih kao primer i blog „Skitajući sa Dunjom“, sa kojim sam pre dve godine probio led. I danas ima mnogo ljudi koji misle da Dunja zaista postoji i da su događaji o kojima pišem istiniti, uprkos tome što sam više puta obaveštavao čitaoce da se radi o čistoj fikciji. Neretko se dešava da ispod tekstova u magazinu ili ispod objava na Facebook stranici ljudi ostavljaju komentare u kojima se obraćaju Dunji kao stvarnoj sedmogodišnjoj devojčici, kritikujući neke „njene“ stavove i nudeći joj svoje dobronamerne savete. Meni je to sve simpatično, iako je bilo i ekstremnih situacija u kojima su ljudi pretili policijom i centrom za socijalni rad, zbog ugroženosti prava deteta. To je još jedan dokaz o površnosti ljudi i njihovoj spremnosti da bez razmišljanja insistiraju na svojim zabludama.

Između realnosti i fikcije…

Između realnosti i fikcije nalazi se taj kreativni prostor koji sam pomenuo u jednom od prethodnih odgovora, ta neka lična slobodna zona u okviru koje svako može da utiče na svoj život i oboji ga bojama po sopstvenom ukusu. Koliko će potencijali tog prostora biti iskorišćeni, najviše zavisi od individualnih sposobnosti pojedinca i njegove svesti o tome da mu je taj prostor na raspolaganju. Ako se fikcija ili mašta metaforički mogu predstaviti kao pomagala za letenje nalik krilima, onda za realnost možemo reći da je olovna kugla koja se lancem privezuje za nogu. Čovek ima prirodnu potrebu da uvek gleda gore ka nebu i da pokuša da se sa tim svojim vlastitim pomagalima za letenje uznese što je moguće više, a olovna kugla lancem privezana za njegovu nogu je tu da se postara da se ne odvoji previše od tla.

O radionici kreativnog pisanja…

Ta radionica je moj pokušaj da pomognem svima koji žele da se bave pisanjem da pokrenu svoje kreativne mašinerije i nauče da svoje misli i ideje lako izraze kroz tekstove i priče. Trudim se da iz svog iskustva izvlačim neke pouke koje bi drugima mogle pomoći. To me obavezuje da i sam nastavim da učim i istražujem zanat pisanja, kako bih onima koji od mene traže savet mogao biti od koristi. Volim nekonvencionalne pristupe poslu, zaobilazim ustaljene načine rada i nastojim da pronađem i primenim originalne i inventivne ideje. Nadam se da ta radionica ispunjava svoju svrhu, i mogu samo da zahvalim ljudima iz Organizacije kreativnog okupljanja koji sa velikim entuzijazmom pomažu mladima i svima koji se tako osećaju da slobodno istražuju i razvijaju svoje talente i interesovanja.

Planiram da…

Ne volim mnogo da pričam o svojim planovima, jer mislim da je opravdano pričati jedino o ostvarenjima i rezultatima rada. Planovi sami po sebi ne znače ništa, iako su, naravno, neophodni da nas usmere ka određenim ciljevima koje želimo da dostignemo. Iz dosadašnjeg iskustva naučio sam da je bolje ćutati i raditi, i jednog dana prijatno iznenaditi svet sa nečim čemu se nije nadao. Takođe sam svestan činjenice da nikada ne zavisi sve od moje želje i volje, i da čak i kada radim sve što je u mojoj moći, ne znači da će to biti dovoljno da ostvarim cilj, i zbog toga sam oprezan kada govorim o planovima za budućnost.

Crna ovca sam jer…

Crna ovca sam jer nikad nisam imao ambiciju da budem „jedna od ovaca iz stada“, niti mi je ikada bio potreban autoritet u liku pastira.

Tijana Banović