17 feb Mi, nindže, smo uz tebe!

Poslednjih nekoliko dana ne pričam mnogo. Ne zato što ne želim ili nemam šta da kažem, već zato što je moj organizam odlučio da tako mora da bude. Borba virusa koji  u meni nemilosrdno vlada i mene traje već peti dan. Moje glasne žice, krajnici i uopšte grlo su se udružili i zajedno napravili dogovor da mi uskrate ono jedino na šta sam bila ponosna. Ne, nemojte se zavaravati, ne pevam lepo.

Pokušala sam da zapevam u jednom trenutku, zaboravivši na svoje Dart Vejder stanje, i toliko sam se uplašila same sebe da je srce počelo nekontrolisano da mi lupa i, bez šale, skočila sam sa stolice. Mada, da se ne lažemo, i pre svega ovoga nisam bila baš neka pevačica, pa čak ni pevaljka, pa čak ni Vendi. Često sam znala da budim drugarice uz pesmu „Moja draga“, gde zaista morate da pustite glas, a napominjem da ne znam da kažem ni slovo R, pa sad zamislite kako je to izgledalo. Bila sam ekspres budilnik i nisam ni bila svesna koliko su me tada mrzele. Često sada mislim na te dane.

Čovek kada ne može mnogo i nekontrolisano da blebeće ili izađe napolje i smatra da je time učinio nešto sa sobom, osuđen je na razmišljanje. Čitaš knjigu, baciš je, jer te naterala na razmišljanje. Gledaš film, gasiš TV, razmišljaš. Pišeš priču, bešumno kuneš sebe zato što ne možeš da baciš prokleti papir, jer je elektronski, pa gužvaš neki pored. Kućište ne možeš da podigneš, a kamoli baciš, jer sad virus komanduje. Antivirus nemaš. Komp ima. Mašina pobeđuje. Razmišljaš.

Razmišljaš onda o onom ispitu koji se vuče kao pajdoman ispred Tempa. Onda se setiš pajdomana, batališ ispite, i razmišljš o njemu. Nerviraš se, jer znaš zašto žicka. Ne dajem novac, samo mandarine. Danas sam i njih izostavila. Razmišljam o njegovoj reakciji kad bih mu dala mandarinu, smejem se, opet bešumno, i tako se zabavljam narednih 15 minuta.

Onda se dosetih poštara, koji je, majke mi, zvonio dvaput…ali nije ta priča. Pa onda onih promoterki koje su nam donele Coca-Colu do vrata i kojima sam pokušala da se zahvalim, ali je u Dart Vejder izdanju to u najmanju ruku zvučalo kao psovka.

Dalje sam razmišljala o lepom vremenu, što je vrlo važno, ali i o tome kako svi na svetu imaju kućnog ljubimca osim mene. Pa sam se onda setila kako meni svi pocrkaju, ali i kako su imali baš slatka imena, a naročito Nakazoid. Ehhhh Naki je bio najružnija ribica na svetu. Znate sigurno, to je ona sa isturenim očima sa strane. Bio je crn, nije mogao da živi sam i bez svih onih čudesa za čišćenje i samo je geknuo. Završio je u kanalizaciji. Njegov mali skelet sada je daleko negde i služi kao češalj Maloj sireni. A imali smo i zlatnu ribicu, ali ona se prejela. I od tada ništa. Nula. Ništica. Neće ni da čuju. Eto, toga sam se setila.

Setila sam se i kako sam pala sa rolera i polupala glavu. Udarila sam u kola. Nisu bila u pokretu. Znači, nisu kola udarila mene, nego ja njih. Ali mene je bolelo. Ništa potres mozga, ništa kopče, deda mi je bio iz Bosne, cela ta stvar izgleda da je tačna.

Setila sam se i da ne znam da li je šporet uključen i dalje. Trčim kroz kuću kao pomahnitala, klizam kroz 60 kvadrata bez tepiha. Dotrčavam, ne gori sijaličica. Srce mi lupa, ne mogu da dođem do daha, prokleti virus, ali dobro, bar sam bila nindza neko vreme. Setim se momentalno i kako je izgledalo kad sam zaista htela da budem nindža. Ja, jakna do kolena, nestrukirana, znači muška. Moj najbolji drug, namršten, bez jakne, znači tuča. Ja: „Molim te, molim te, hoću i ja da budem sa vama nindža, molim te, molim te vodite i mene.“ Nije me poveo. Kao ja sam žensko. Lupiće mi neko čvrgu i tako to. A ja bih bila nindža u fulu.

 I eto tako, znaš, misli često nemaju baš mnogo smisla, ali ponekad ti život sam nametne preispitivanje i veruj mi da dođeš do genijalnih i nadasve krucijalnih zaključaka, kao ja. Na primer, ja sam mandarinodavač, autoudarač, ribicoubica, ali i nindža i Vendi u pokušaju. To su zaista ozbiljne stvari i sa njima se nije šaliti. Pa ti probaj, razmisli, možda i ti zaključiš nešto. Naporan je to rad, ali uhvati se u koštac i samo hrabro. Šta da ti kažem…Mi, nindže, smo uz tebe!

Autorka: Sanja Janković

Fotografije: amazingplaces.com