09 sep Metanoja uz dva stajanja (2)

Drugo stajanje

Samo frtalj sata kasnije gume punog kombija zaškripale su kroz prašinčinu nad već slegnutim moštima glomazne kapije, nekada davno neprobojnom prozvane. Unesrećeni zatvorenik bi na obeshrabrujući prizor odreagovao znatno dramatičnije, da ga naglo komešanje u ekipi otmičara nije uznemirilo i skrenulo mu pažnju. Ovi, pak, lako ustanoviše da je upravo to „stanica njegovog veličanstva“, a istovremeno i mesto rastanka, te redom poustajaše i napustiše kombi.

Arhitekta je, isprativši saradnike, sa brigom jednog roditelja prihvatio Kralja pod ruku, te mu pomogao da ustane i izveo ga u hladnoću pustopoljine, gde su članovi Reda Zelenog Orla pokorno bdili nad dvanaest sveća niklih iz prašine, od kojih samo jedna nije bila upaljena. Odlikovani otmičar čučnuo je i šibicom zapalio poslednju sveću, a potom naredio zarobljeniku da skine sav nakit i reši se bolesničke haljine. Ovaj je isprva iskrenim osmehom razbucao krvavi talog u grlu, no kikot mu je prerastao u režanje kada je shvatio da su lica ispred njega okamenjena u ozbiljnosti. Najzad, pokušao je da uzmakne, a potom i da se odupre nasrtajima jedanaestorice krupajlija, no svaki otpor činio se bezuspešnim. Pidžamu su mu iscepali bez problema, prišavši mu sleđa, dok su se oko nakita samo nešto više pomučili. Najzad, ogolivši bivšeg vladara, i olakšavši ga za četiri zlatna prstena (dva ukrasna i dva službena), otmičari se vratiše u kombi, a zaostalog putnika ostaviše ispred.

„Vi ste kriminalci“, ovaj je zašištao, jer mu je vazduha za snažniji uzvik otela zima. „Ovo je neprihvatljivo, prokleti da ste!“

„Da biste se izbavili iz nevolje, dragi Kralju, morate osetiti dodir šake bez prstena“, Arhitekta se zadovoljno osmehnuo, ramenom oslonjen o ulazna vrata zaustavljenog kombija i zagledan u pustiš prostranstva koji je belasao oko skučene, ojađene zemlje.

„Ma, kakva šaka bez prstena?“, napaćeno veličanstvo je cvokotalo, masirajući nadlaktice i grudi, što je pomoglo koliko i grublje obraćanje. „Vratite me na dvor iz ovih stopa…“

„Vaša šaka“, učinilo se da mu se sagovornik podsmeva. „Navikli ste da pridržavate dršku sečiva, pero, pečate i žezlo, ali ne i motiku i ašov. Žao mi je, ali ne možemo da vas vratimo na dvor. Ovo je vaša propuštena stanica, a novo odredište vam se osmehuje iza leđa.“

„Novo odredište?“, Kralj se osvrnuo, kroz mrenu od bele prašine nazreo zastrašujući obris planine, pa sluđen prostenjao: „O kakvom odredištu govoriš? Tamo nema ničega!“

„Na putu do planine naići ćete na skromno imanje“, Arhitekta je započeo zanesenjački, kao bajku. „Tamo će vas dočekati usamljena domaćica, koja će vam u narednih stotinu i pedeset dana objasniti kako da zasadite vlastitu baštu i hranite se isključivo iz nje, da nevina grla ne bi krvarila…“

„Molim?“, vladar je podvrisnuo, nesposoban da poveruje kakvu ludost sluša.

„Potom će vas poučiti o ljubavi, poštovanju i osmehu“, ovaj, međutim, nije dozvolio da ga prekidaju. „Tek tako obučeni, moći ćete iznova da oživite svoje kraljevstvo. Mi ćemo ga, naravno, dotad već očistiti od parazita, a vaš život će dobiti smisao i postaće vredan borbe i življenja.“

„Ma, kakvih stotinu i pedeset dana?“, Kralj se isprsio i krenuo ka ulaznim vratima kombija, spreman da se silom probije. „Kakve domaćice? Kakve bašte? Kakva ljubav?“

„Stotinu i pedeset dana vašeg oporavka“, Arhitekta je i sam povisio ton, te nehajno odgurnuo nasrtnika, tek da ustukne, ali ne i da se sruši ili povredi. „Stotinu i pedeset dana očovečenja!“

Kralju je dah iznenada otežao, te ga, uz svest o inferiornosti, zadržao na sigurnom odstojanju od otmičara. Ipak, snage je ostalo sasvim dovoljno za još koju ružnu reč.

„Oporavljao sam se u bolnicama, a prosvećivao u školama i hramovima“, izlilo se škripeći između drhturavih usana vladara. „Kako domaćica i bašta mogu da mi pomognu nakon svega?“

„Domaćica će Vam, dragi moj, pružiti sve ono što dvorske dame i one sa zamračenih strana ulice nisu mogle“, odlikovani je povratio izraz s početka priče. „A, bašta će vam zaprljati dlanove, zasigurno, no spraće krv između prstiju. Na kraju, shvatićete da nikakva terapija ili molitva ne može iščistiti dušu kao oset istinske ljubavi i posvećenosti pravim vrednostima.“

„Gluposti“, Kralj je zanekao koraknuvši unazad. „Neprijatelja pokušavate da oterate uljem, a ratno stanje da okončate smešnim propovedima… Ne pada mi na pamet da idem tim vašim putem.“

„To je Vaš put“, sagovornik nešto mrzovoljnije ispljunu, pa skupi usne i odoli da opljune. „A i nemate mnogo izbora, nego da nas poslušate, zar ne?“

Utom kvrcnu dlanom o metalni dovratak i vozaču dade znak da zagreje motor.

„Čekajte“, kraljev šišteći vokal nije mogao da nadjača brujanje vozila, no ovaj ipak nije odustajao. „Kuda ćete?“

„Mi idemo svojim putem“, Arhitekta se izbeči drsko, kao da se odgovor podrazumeva.

„A mene ćete ostaviti ovde?“, veličanstvo zajeca, pa slabašno zagrabi ka vozilu.

„Vi morate poći svojim…“, predavački ton presekla je lupa vratima vozila.

„Ne ostavljajte me“, Kralj se okačio o otvoreno prozorče pokraj Arhitektinog mesta, pa zaplakao. „Ne ostavljajte me u divljini…“

„Žao nam je“, odlikovani pobunjenik provirio je iz kombija, lice približio vođinom, pa se osmehnuo šeretski. „Postoje procedure koje se moraju ispoštovati…“

„Molim vas“, Kralj je vrisnuo kada su gume digle prašinu, a vozilo kašljucnulo, cimnulo se unapred, te potom zaustavilo. „Šta da radim sam?“

„Ozdravite“, Arhitekta dreknu besno, pa klimnu glavom u smeru planine. „Tamo vam je spas!“

Pokušaj snebivanja preplašenog, ali i dalje neuverenog vođe okončao je krkljanjem prošaran vrisak, kada mu je sagovornik, već na prvi jadnjikavi uzdah, opalio pendrekom po prstima i sručio ga sa karoserije u usplesanu prašinčinu.

„Verujte da ćemo uspeti“, Arhitekta je iscedio nešto blaže.

„Kako, pobogu?“, Kralj je zaridao, iziritiranog grla. „U šta da verujem?“

„Verujte u sebe, u svoj narod i u naše delo“, sagovornik preuze ton pravog vođe. „Sutra će sneg zatrpati ulice. Jedino se naše ulje neće smrznuti, i neprijatelj će biti primoran da ga pije. Za stotinu i pedeset dana vašeg preobražaja, kada i neprijatelji budu istrebljeni, počeće kiše, a grom će najaviti dolazak novog, drugačijeg vladara. Taj vladar neće biti ratnik, već stvaralac… Arhitekta. Ko zna, možda takav gazda i našoj grupi dozvoli rad u okviru zakona…

Kratak kikot je poklonio poslednjem izrečenom, pa dodao još samo:

„I, naravno, ne zaboravite da se smejete. Vazduh je tako najukusniji.“

Ne obazirući se na jauke nesrećnika spolja, iznova udari u metal, a vozilo kao po naredbi trznu, pa zaora unapred.

„Pozdravljam vas, dragi moj!“, zaorilo se izludelom pustinjom.

Naredni krik njegovog veličanstva zagušio je oblak prašine i sveo ga na suv kašalj. Struganje nesretnikovog grla je za nekoliko sekundi nadjačalo zvuk vozila u odlasku, a kada se mučenikova unutrašnjost slegla zajedno sa uskovitlanim belim oblakom odbačene prljavštine, više nije bilo ni odjeka da se združi sa glasnim samotnjakovim disanjem. Pustoš je, svarivši rastanak sa kombijem Reda Zelenog Orla, već povratila sablasni mir i jedino je silni vetar iz smera planine svojim fijukom zbunjivao tišinu..

Kralj shvati da je ostao potpuno sam, pred razrušenim kapijama kraljevstva miljama udaljenim od prve naseljene zone – najkrvavije u poslednjih mesec dana, zbog množenja Gljivoglavaca na periferiji prestonog grada. Apsurdno je bilo – zaključio je bivši vođa – čak i maštariti o pokušaju samostalnog prodora kroz inficirano predgrađe prepuno „propuštenih stanica“.

„Propuštene stanice“, smuljao je između usana, hmnuo značajno, nakašljao se refleksno, pa dozvolio da mu izleti i neočekivano. Kratak posprdni osmeh na vlastiti račun ukrala mu je svest da je u sopstveni rečnik uveo izraze otmičara. Ipak, hladnoća procvetala iz suvog tla poslednjeg dana jeseni, raščistila je krš nepovezanih misli i sanjarenje o sigurnosti na dvoru, te osamljenika podstakla da se osovi na noge i pokuša da se orijentiše. Kolena su zakrckala nepripremljena, a mišići stali da grizu same sebe. Međutim, u odsustvu tuđinskog uha naćuljenog za kuknjavu, bolesnik slabašnim dahtajem prebrodi neprijatnost, pa se uspravi i osvrnu oko sebe.

Bos, potpuno go, izmučen i sa zinulom ranom na grudima, nije imao mnogo izbora. Pogled je sa prvom šamarčinom zadihanog vazduha skrenuo sa bivšeg kraljevstva ka planini čiji su obronci virkali iz sve višeg i opasnijeg kovitlaca bele prašine. Arhitektinu ideju o izlečenju u zelenilu sa nekakvom nepoznatom, primitivnom ženom nalazio je jednako besmislenom koliko i pre no što se obreo sam u pustari, no smrzavajuće milovanje predvečerja obećavalo je mučeničku noć na otovrenom, te se moralo promisliti bar o noćenju na zapuštenom imanju.

Kratko je dumao, pa domovinu počastio nehajnim osvrtom i nesigurno krenuo u suprotnom smeru, a prvi kilavi korak mu je podmazala tek sletela snežna pahulja. Prisetio se Arhitektine najave vremena, obećanja da će sneg sutra zatrpati ulice, te ubrzao zagrcnuvši se.

Dok je gurao kroz zgrudvanu smesu prašine i vlage, osetio je da mu se krv skuplja u nosu – pretila je šikljanjem. Stopala su mu takođe ostavljala rumen trag na tlu, a koža kao da mu se otvarala pred smrzotinama. Ipak, učinilo mu se da mu grudi više ne odjekuju bolno. Održavajući tempo hoda, zašištao je u želji da potera šlajm iz pluća i grla, ali vazduh bezbolno kliznu niz oteklu sluzokožu. Nakašljao se, potom, onako kako je umeo za zlurado uho, ali ga i tu nelagoda izneveri. Glatko.

Nesposoban da odreaguje drugačije, nasmejao se – isprva diskretno, a potom i na sav glas, shvativši koliko je dah ukusniji kada se previja preko raširenih usana.

Planina mu je uzvratila borbenim krikom orla…

Radoslav Slavnić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Metanoja u dva stajanja“ posebno je izdvojena na konkursu „Priče o telu“).