20 okt MEMOARI JEDNE LOPTICE

– Koji si ti kralj! Odakle više crpiš inspiraciju za te priče, čoveče… – kaže mi Džejni.

Džejni je zapravo legendica-kraljica. Uvek ima tako te neke momente. Te, hajde na salsu (a ja imam dve leve noge), te, hajde na književne susrete (a ja imam fobiju od nepoznatih masa) i sve tako nešto kraljički. No, da se vratim na inspiraciju.

Ubijte vi mene, al’, evo, škrabam nešto već sto godina i i dalje ne znam šta je ta inspiracija, niti crpljenje, iskrena da budem. To je filozofsko pitanje za velike pisce, a meni je baš lepo ovako, kao malom piskaralu kakvo jesam.

Nema tu šta da se crpi ili ne. Il’ mi se desi, il’ ostane nenapisano. Kad sam bila mlađa, umela sam da izmišljam svoje priče. Zajebano je bilo što bih onda počela da ih projektujem i na stvarnost, kao pravi mini-psiho, kakav sam bila. Desi mi se nešto malo, ali stvarno. Ja apgrejdujem malo više, izmiksujem ono što postoji i ono što hoću da postoji i napišem priču. A onda počnem da se ponašam kao da sve postoji. Iz čistog hira. Tako su se nekad lomila srca i prijateljstva, al’ šta ćeš – deca.

Onda sam rešila da pišem samo o onome što se zaista i u potpunosti dešava. Doduše, lomi i to, i srca i prijateljstva, ali šta ćeš. Odrastanje. A šta se dešava? Dešava se da se iznenada oduševljavam nekim muškarcima. Jer nisu blentavi, naivni i povodljivi.

– Javila mi se da mi kaže kako se kaje. Kaže da je nestajala po dve nedelje a onda se vraćala zato što ju je strah odjačine ljubavi koju oseća prema meni.

– Ideš! A onda te je, na vrhuncu straha od velike ljubavi, ostavila na tvoj rođendan? Tako beše? … I šta ćeš sad?

– Šta,šta ću? Zabole me.

– Mudro.

O tome vam govorim. Jesam devojčica, al’ volim dečake, i od srca vam kažem, batalite to ako već vidite da ne ide. Bićete mi zahvalni kasnije, kad izbegnete vezivanje iz navike i gađanje tanjirima. Mada, iskrena da budem, meni je poprilično jasno zašto stvari stoje tako danas, u većini slučajeva. A stoje otprilike ovako:

– Znaš, ja inače volim crnke. Onako, visoke crnke, sa crvenim karminom, lepom guzom i finim grudima. To mi je onako, uf.

– Ako nisi primetio, ja sam mala, riđkasta i poprilično loptičasta osoba. Jedino zajedničko sa tom tvojom crnkom mi je to što sam žensko.

– Ali ti si mi prišla, znaš, zainteresovala si se. A luckasta si mala. I tako.

To me je dovelo do zaključka da je mlađoj muškoj osobi danas najbitnije od svega – da mu priđeš.

Pošto on nema hrabrosti da priđe onome čemu sam teži, zadovoljiće se onime što njemu priđe. Što me je malo izdeprimiralo, iskrena da budem, pa sam rešila da ne prilazim više nikome. I odmah da ti kažem, ako tvoj ideal nije mala, riđkasta, loptičasta osoba koja voli da jede, spava, gleda sulude serije i analizira te po kojekakvim blogovima, nemoj ni ti meni da prilaziš. U međuvremenu ću učiti svoju novu školu sa svojim novim koleginicama i biti srećan i veseo dvadesettrogodišnji brucoš koji će se stidljivo smeškati svaki put kad neko od kolega pita:

– Čekaj, ti beše pišeš za onaj Blekšip? Ono o pismima i peške do Španije?

Jeste. Ja beše pišem za onaj Blekšip. O pismima i o Španiji. I o svemu onome što ne zahteva crpljenje inspirarcije, već samo nasmejano kuckanje po tastaturi, a što čini dan bar malkice vedrijim. Za početak meni, a onda i još ponekome, ko mi se povremeno javi, da mi onako, neobavezno, kaže da sam mu kraljica.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: weheartit.com