11 jul „Mati“, Maksim Gorki – tamo gde se spajaju fikcija i stvarnost

Nerazlučivost autorovog života i njegovih dela, može se posmatrati sa entuzijazmom, ili pak sa podozrenjem, shodno ubeđenjima onih koji o datom predmetu raspravljaju. Da li je delo vrednije ako je nastalo iz iskustva, ili možda autor gubi na umeću ukoliko se latio sopstvenog života kao polazne tačke iz koje nastaje delo, pitanje je koje prevazilazi okvire jednog članka, štaviše – ono prevazilazi okvire bilo kakve rasprave, zato što, po prirodi problema, ne pruža mogućnost konačnog dokaza. Uostalom, dozvolimo ljudima da imaju svoja mišljanja i bez dokaza, jer mišljenje je sve što svi mi uistinu imamo.

   U slučaju autora – Maksima Gorkog, i dela o kom sam se usudio da pišem – roman „Mati“, postoji više nego očevidna spona koja povezuje autora sa delom, i ona je toliko postojana da iziskuje obavezu da se o njoj govori.

   Maksim Gorki, rođen kao Aleksej Maksimovič Peškov, od samog rođenja, nehotice je sakupljao iskustva – više nego što je to uobičajeno i neohodno za jednog pisca – koja će kasnije upotrebiti kao materiju i oruđe za ispisivanje istorije ruske, sovjetske, i najzad svetske književnosti.

   Ostavši bez oca, koji je preminuo kada je njegovom sinu bilo svega pet godina, i bez majke koja se preudala, mladi Aleksej je prešao da živi kod babe i dede, gde se, zahvaljujući dedinoj teškoj naravi, i još težoj ruci, vrlo rano upoznao sa teškim uslovima života u Rusiji. Vrlo brzo, u osmoj godini, sa trunkom zvaničnog obrazovanja, Aleksej se otiskuje na putešestvije, od jednog do drugog posla, radeći ono što mora, kako zna i ume. Kada mu je bilo 19 godina, razočaran beznađem koje ga je još od malih nogu teralo u bezdan, Aleksej je pokušao da izvrši samoubistvo, pucajući sebi u grudi, ali umesto da svrši sa životom, ostavio je sebi ranu koja mu je za života činila golemu muku u borbi sa plućnim bolestima. Teško detinjstvo, pokušaj samoubistva, kao i svedočenje bednom životu većine stanovištva tadašnje Rusije, naterali su Alekseja da svoja dela, koja je počeo da izdaje u lokalnim novinama, potpisuje imenom Maksim Gorki, odavajući na taj način, prezimenom, počast gorkom iskustvu ruske duše. Kao ozlojeđen mlad čovek, željan društvenih promena koliko za sebe, toliko i za druge, postao je pristalica Socijal-demokratske partije, i takvo političko uverenje predstavlja okosnicu koliko njegovog društvenog angažovanja, toliko i književnog stvaralaštva, koja su, u slučaju Gorkog, gotovo ista stvar.

   Prihvatajući se pisanja kao načina borbe protiv klasnih nejednakosti, ali i konkretno – protiv carskog režima, sva dela Gorkog predstavlaju dela ideje, i svaka napisana reč, bilo da je u pitanju drama, pripovetka, ili roman, bila je uperena direktno u srce čitaoca, sa nadom da će u njemu probuditi simaptije i svest koje će, naposletku, doprineti konkretnoj promeni. Jasno je da svako delo nosi sa sobom poruku, i da svaki umetnički poduhvat cilja u srce „konzumenta“, ali dela Maksima Gorkog bila su jasno određena, i nosila su sa sobom konkretnu, očitu poruku, napisanu na način da je shvati onaj kome je bila i namenjena, a bila je namenjena – svima.

Roman „Mati“, napisan 1906. godine, dok je Maskim Gorki bio na putu ka SAD, gde je, iako formalno poslat od strane partije, praktično bio proteran od strane vlasti zbog učešća u Ruskoj revoluciji, godinu dana ranije, kada je nakratko bio i utamničen. Inspiraciju za roman, Gorki je pronašao u događaju koji se zaista zbio, i koji je blisko povezan sa njim, budući da su glavni protagnosti tadašnjeg događaja bili s njim u srodstvu.

   Naime, 1902. godine, u tadašnjem gradu Sormovu, koji je sada deo grada rođenja Gorkog, Nižnji Novgoroda, održale su se demonstracije u okviru brodogradilišta, prilikom koji je uhapšen njegov rođak, Petar Zalomov, koji je bio jedan od vođa demonstracija, nakon čega je njegova majka, Ana Zalomova, preuzela ulogu u sinovljevim revolucionarskim aktivnostima.

U romanu, Ana Zalomnova postaje Pelagija Nilovna Vlasova, MATI Pavla Vlasova, koja na sebe, kao što u stvarnosti čini Ana Zalomova, preuzimao odgovornost učestvovanja u aktivnostima svog sina.

   Sa Pelagijom se upozanjemo na samom početku romana, i odmah nas autor upoznaje sa teškim životom junakinje koja podnosi batine i torturu svog muža, Mihaila Vlasova, bravara koji je, istina, samo jedan od mnogi nasilnika iz svoje kaste, i koji je u romanu predstavljen kao neminovnost klasnih razlika i tadašnjih političko-ekomomskih prilika. Nakon naprasne smrti muževljeve, Pelagija ostaje sama, sa sinom, koji se, poput oca, laća flaše, i kreće stopama većine bednih radnika, od kojih je, većinom, sačinjeno stanovništvo predgrađa u kom je smeštena radnja.

   Ipak, nakon izvesnog vremena, Pavle Vlasov skreće sa očevog utabanog, krivog puta, i polazi novim: upoznaje se sa ljudima iz proleterijata, izučava literaturu, i vrlo brzo, kuća Vlasovih postaje stratište socijalistički orijentisanih radnika obližnje fabrike, a Pavle, uz druga Hohola (ruski naziv za Ukrajince), postaje stožer talasa koji sve više uzburkuje predgrađe…

   Kako bismo izbegli prepričavanje čitavog romana, u nadi da neko od čitalaca ovog članka pročitati roman, neznajući kuda će ga priča odvesti, manućemo se fabule, a pažnju ćemo usmeriti ka bitnim pojedinostima i karakteristkama romana od kojih je delo sačinjeno, a koje će privoleti čitaoca da uzme u ruke ovo pionirsko delo sovjetske literature.

   Posmatrano iz ugla konkretnih događaja sa kojima se susrećemo u romanu, glavni lik romana “Mati” je Pavle Vlasov, mladi, odvažni i neumoljivi vođa grupe radnika – koliko je neumoljiv govori njegov stav „ja neću ni ljubav ni prijateljstvo koje mi se plete oko nogu, koje me sputava“ – dakle, predvodnik grupe koja kroz roman menja svoj oblik i funkciju, a samim tim se i Pavle kao lik menja i dobija na važnosti, međutim, kao što naslov kaže, njegova mati, Pelagija Vlasova, predstavlja istinskog glavnog protagonistu. Razlog zbog kog se Gorki odlučio na takav korak, možemo potražiti, ne nužno i pronaći, u nekoliko činjenica: prvo, Gorki nije poznat kao previše vešt filozof, te bi bilo neugodno da u toj sferi tražimo težinu romana, a ukoliko bi Pavle bio istinski glavni lik, Gorki bi morao da posegne ka filozofskim dubinama koje bi vođa pokreta, kakav je bio Pavle, morao da poseduje i obelodanjuje čitaocima radi verodostojnosti ideje na koju se roman poziva; sa druge strane, Gorki je vešt u atacima na emocije, koje su opet neizostavna alatka u propagandnim štivima – jasno je da je “Mati” i propagandni roman – a uloga majke jeste ono što u svakom čoveku podstiče sokove duše. Prebacivši loptu sa neustrašivog vođe pokreta, na običnu ženu, majku, domaćicu, Gorki približava ideje romana običnom čoveku, u nadi da će svaki čitalac, koliko god nebitnim na lestvici društva sebe smatrao, pronaći volje i snage da izvrši korak ka promeni. U liku majke postoji čak i nepobitna simbolika i sličnost između najavljene revolucije i života Pelagije Nilovne: otkad zna za sebe, mati živi podjarmljena i unižena, trpeći nasilje svog muža, nesvesna mogućnosti boljeg života, budućnosti u kojoj živi onako kako svako ljudsko biće zaslužuje; tek nakon smrti svog muža, ona postaje svesna sopstvene prirode – aristotelovski rečeno: onog što jeste i onog što potencijalno može da bude; mati je ruski narod, a muž je režim; mati (narod) živi pakao pod čizmom (režima) svog muža tiranina, i tek nakon muževljeve smrt (pada režima), mati (narod) shvata da život nije samo beda. Uostalom, evo šta Pelagija kaže na tu temu:

   „E pa, zašto sam ja živela? Tuča… rad… nikog nisam videla sem svog muža, ni za što nisam znala sem za strah. Ni kako je rastao Paša – nisam videla, ni da li sam ga volela dok mi je muž bio živ – ne znam! Sve moje brige, sve moje misli svodile su se na jedno: da nahranim zvera ukusnim jelom, da ga zasitim, da mu stalno ugađam, kako mi ne bi pretio batinama, kako bi me ponekad sažalio. Ne sećam se da me je ikada požalio. Tukao me je kao da nije tukao svoju ženu, već sve one na koje je bio kivan. Dvadeset godina sam tako živela, a šta je bilo pre moje udaje – ne pamtim. Prisećam se, a ništa ne vidim, kao da sam slepa.„

   Treba istaći da je Pelagija, iako glavni lik romana, samo jedan od mnogobrojnih ženskih likova, koji se u borbi zalažu i trpe isto koliko i muškarci – Nataša, Sašenjka, Sofija – i da žene učestvuju i podnose isto što i jači pol – tlačenje, izgnanstvo, batine – te u tom svetlu, aludirajući na emancipaciju žena, roman koketira i sa idejom feminizma.

Kroz lik Pelagije Vlasove, kroz njene postupke, emocije, i karakterne crte, govore ideali socijalista, Gorki kroz nju iznosi svoja viđenja pravde i budućeg društva za koje se aktivno borio kroz književnost i direktan društveni angažman – pošto je postao veoma čitam pisac, Gorki je deo svojih primanja prenosi na partiju, omogućivši joj na taj način kvalitetniji rad.

   Koliki je Gorki bio idealista, možemo zaključiti i po činjenici da nijedan lik iz romana, koji je bio na strani radničke klase, ne poseduje gotovo nikakve mane, ili makar ne one koje ne mogu da se iskoriste u svrhu pobede ideja proleterijata, zbog čega se posmatraju više kao neophodne, a manje kao nepoželjne. U monologu Hohola, Pavlovog drugara, kog je mati posmatrala kao da joj je sin, i koji je bio rame uz rame Pavlu u teoriji i u praksi, vidimo surovost, izostanak saosećanja i dubljeg razumevanja, koja poprima notu neophodnosti, kada se primenjuje u “ višu svrhu“:

   „Čovek se mora mrzeti, ne bi li što pre nastalo vreme kada ćemo moći samo da se divimo ljudima. Treba uništiti onoga koji sprečava tok života, koji prodaje ljude za novac, ne bi li njime mogao kupiti svoje spokojstvo ili poštovanje drugih. … Ponekad moram da uzmem njihovu motku u ruke – šta ćeš? I uzeću je, neću odustati od toga. Oni nas ubijaju na desetine i stotine – to mi daje na pravo da podignem ruku i da je spustim na jednu od neprijateljskih glava … Ja znam da se od njihove krvi ništa ne može stvoriti, ona je neplodna!…  Ali je ću uzeti greh na svoju dušu, ubiću, ako vidim da je to potrebno!„

   Za razliku od „drugova“, svi likovi koji su na suprotnoj strani, na strani režima, ocrnjeni su u toj meri da, kada čitamo o njima i njihovim delima, postaje sasvim svejedno o kom liku je reč, jer ih sve do jednog krase mane, fizičke – gojaznost, vodnjikave oči, oklembešene usne, najčešće su u poznim godinama (kraj života = kraj režima) i karakterne – surovost, lakomost, slepa poslušnost.

   Ta isključivost i pristrasnost jesu mane ovog romana, ali one moraju biti shvaćene u kontekstu vremena i „svrhe“ romana, jer „Mati“ jeste roman ideje, roman ideala, i on kao takav mora u sebi sadržati krajnosti, kako bi se sama ideja, ogoljena svih prolaznosti, iznela onakva kakva jeste u teoriji. Verujemo da Gorki nije bio toliko loš poznavalac ljudi, niti da je zaista uobražavao da je čovek dobar ili zao, kao što ga je u romanu predstavio. Ipak, ta isključivost ima i svetlu stranu, jer na taj način makar pred očima imamo želje, ideale, ono čemu se teži, te znamo ka čemu treba stremiti, i u pravcu čega se kretati ukoliko želimo promenu, a promena je ono na šta je Gorki ovim romanom pozivao.

   Zanimljivo je da, za razliku od ostalih „pozitivnih“ likova, mati nije ateistički nastrojena, već poseduje bogoljubivu crtu, i na više mesta je eksplicitno, ili implicitno iznosi, što na neki način možemo da posmatramo kao nužnost koju je Gorki bio spreman da prihvati, radi širenja celokupne ideje među narodom koji je, u vreme nastajanja dela, većinom još uvek bio odgajan u strogom duhu pravoslavlja. U jednom trenutku, pripovedač nam objašnjava kako majka u svim radnicima koji su prolazili kroz njenu kuću, vidi jednog istog čoveka, jedno isto lice – „mršavo, spokojno-odlučno, vedro lice, s dubokim pogledom tamnih očiju, umilnim i strogim, kao što je bio Hristov pogled na njegovom putu za Emaus„.

   Maksim Gorki u romanu ne zalazi u psihološke dubine pojedinca, jer mu to nije ni bilo potrebno – autor je pisao o društvu, ne o pojedincu; njega nisu zanimala unutrašnja previranja, štaviše, neodumica i kolebanja praktično nema u dušama ovog romana, svi učesnici načisto su sa sobom, oni znaju šta žele, jer su jedni na strani dobra, a drugi na strani zla; svetlost i tama jasno se ističu u svakom od njih.

   Ipak, u jednom trenutku, kroz Pavla, Gorki se izdiže iznad boja, i gleda dublje u čoveka, shvativši ga kao posledicu društva, kao rezultat okolnosti, kao neminovnost, ispod čega se nalazi čovek u osnovi, onakav kakav je u svima nama:

   „Vidiš li kako su podigli ljude jedne protiv drugih? Nećeš, onda udri! I koga? Isto tako obespravljena čoveka. On je još nesrećniji od tebe zato što je glup. Policija, žandarmi, uhode – svi su oni naši neprijatelji, a svi su isti takvi ljudi kao i mi, jer i njihovu krv isisavaju i isto tako ih ne smatraju za ljude. Sve je – isto! A eto, podigli ljude jedne protiv drugih, zaslepeli ih glupošću i strahom, sputali im i noge i ruke, pa ih stežu i isisavaju, tlače i tuku jedne pomoću drugih. Pretvorili su ljude u puške, u toljage, u kamenje, pa vele: To je država!…„

   Dok je pisao „Mati“, Gorki je bio neumoljivi socijast, ali samo zato što nije doživeo pretakanje ideje u delo do kraja. Dobro znamo da se Gorki, nakon prvobitnog drugovanja sa Lenjinom, ubrzo  odvojio od njega, kritikujući njegove metode. Takođe, iako se pred kraj života vratio u domovinu, na poziv Staljinov, uz mnoga obećanja i ovacije, postoje indicije da je Gorki, koji je umro pod nerazjašnjenim okolnostima, bio žrtva čoveka na čiji poziv se i vratio. U prliog tome ide i čudna tišina Maksima Gorkog, uprkos diktaturi Staljinovoj, koja, poznavajući stavove Gorkog, može biti samo rezultat straha i uskraćenosti. Uopšte uzev, Gorki je do kraja života sve radnje svojih dela ostavio u periodu pre dolaska Bošljevika na vlast, što je, samo po sebi, indikativno…

   Iako je govorio u prilog određene ideologije, čak ideologije koja se u praksi, po običnog čoveka, pokazala štetnijom od one koju je s početkom xx veka zamenila u Rusiji, dakle uprkos tome, ideje na koje u načelu nailazimo čitajući „Mati“, jesu ideje koje su uzvišene, poželjene i makar deklarativno rado prihvaćene u svakom društvu – jednakost, bratstvo, jedinstvo, ljubav prema bližnjem, filantropija, vladavina prava i podjednake mogućnosti za sve – i zato ovo delo nosi u sebi univerzalne vrednosti kojima će čovek uvek težiti i kojim će se nadati, ma kakva političko-ekonomska struktura društva bila. Iz tog razloga, „Mati“ jeste savremen roman, roman koji u osnovi nosi ideje, a ideje ne poznaju vremenske odrednice, te u svako doba, i u svakom kutku planete, bilo da knjigu drži Rus, Srbin, Kinez ili Marsovac, „Mati“ će, ukoliko umete da čitate, od sebe dati upravo majčinske poruke, onakve kakve bi uputila svom detetu, a za majčinski savet, složićete se, nikada nije kasno.

Autor: Tihomir Stanišić

Fotografija: 1tmn.ru