26 jan MATEJA POPOVIĆ: MARKO KRALJEVIĆ SA USAMLJENOG ZAPADA

Mateja Popović – glumac o kome će se tek pričati. On je skroman i neobičan Marko Kraljević koji se smeška u odeljenju profesora Koste Vujića. Kako je napisao prve pozorišne komade u srednjoj školi, kada se zaljubio u glumu i zašto je neraskidivo povezan sa pozorištem za decu – otkriva vam Blacksheep!

U jednom od tvojih dosadašnjih intervjua pročitala sam da nisi jedan od onih koji su oduvek znali: biću glumac. Šta se dešava kada ti se gluma jednostavno desi?

Nisam planirao da se bavim glumom kada sam to prvi put probao tj. kada mi se desila, u srednjoj školi, tada sam želeo da upišem Matematički. Međutim, nakon dva školska pozorišna projekta, jako mi se dopao osećaj na sceni, ta sloboda i ta igra, taj vid iskazivanja sebe, što je pretpostavljam ono što se desi svakome kada mu se desi gluma,  zbog čega mnogi i žele da se time bave – kao što sam i ja tad poželeo i pokušao.

Tvoja diplomska predstava dospela je na repertoar Beogradskog dramskog pozorišta, ali i u Kostolac. Gde je teže igrati: u prestonici ili u rodnom gradu? Koliko je usamljen tvoj “Usamljeni zapad”?

Sećam se da nisam imao tremu pred predstavu u Kostolcu, osećao sam se isto kao i pred svaku drugu predstavu u Beogradu, verovatno zato što u tu predstavu jako verujem, kao i svoje kolege sa kojima je igram.

Jako je usamljen, to je priča o ljudima koji su izgubili cilj, ako su ga nekada uopšte i imali, i sistem vrednosti, pa pokušavaju da ispune svoje dane i opravdavaju jedni druge šta god da urade.

Igrao si jednu od glavnih uloga u filmu i televizijskoj seriji “Šešir profesora Koste Vujića”. Šta za mladog glumca na samom početku karijere znači takav uspeh, igrati rame uz rame sa velikim imenima srpskog glumišta?

Profesionalno mi nije donelo mnogo, ta uloga me nije “lansirala” kao što nekad glavnije uloge mogu, ali mi je bilo veliko iskustvo i privilegija da igram sa glumcima koji su obeležili istoriju našeg filma i pozorišta.

Šta se to nalazi u šeširu profesora Vujića? Koliko se “naše vreme” razlikuje od tog doba?

Pretpostavljam da, ako je sve bilo onako kako smo mi prikazali, najveća razlika u slobodi, poletu i snazi tadašnjih mladih generacija i umrtvljenosti današnjih, u koje    računam i svoju i neke generacije pre svoje. U Šeširu se nalaze novi metod za predavanje  deci u školama i jedna druga vrsta poštovanja, kako sebe tako i drugih.

Danas,  kada se i kultura plasira kao proizvod, koje mesto pripada umetnosti u našem društvu?

Mesto tihe vode, koja će možda jednoga dana taj estradizovani breg kulture koja se prodaje, da “roni”.

Film “Marko Kraljević – Fantastična avantura” jedan je od retkih filmova u kojima se obrađuje naša epska tradicija i fantastika. Možeš li nam reći nešto više o filmu? Kako je to BITI Marko Kraljević?

Film je neobičan, mislim da je cela glumačka podela uradila koliko je mogla i da je to sasvim pristojno. Animacija je jako loša, tako da će ga popravljati u narednih mesec – dva pa će ga onda tek dati u bioskope. Film je sniman jako brzo, za samo trinaest dana je završeno snimanje, što je možda i svetski rekord za nešto takvog obima i zahtevnosti.

Nije to epski Marko ili istorijski Marko, ova “verzija” Marka Kraljevića je bajkovita, tako je reditelj osmislio i napisao, tako da, osim imena i još par sitnica i delova priče u kojoj se nalazi, Marko iz ovog filma nema mnogo zajedničkog kao lik sa onim Markom koga znamo iz epskih pesama. Stoga nisam bio Marko Kraljević koji je svima nama poznat pa i nisam mogao da se poistovetim sa tim epskim patriotskim osećanjem.

U pozorištu “Boško Buha” igraš za najzahtevniju publiku. Kakvog je zvuka dečji aplauz?

Ne igram više tamo, ali igram dečije predstave koje pravim sa kolegama sa klase. To je aplauz koji stvarno mora da se zasluži. Držati pažnju deci kao publici za vreme jednosatne predstave je najteži pozorišni zadatak. Pažnja im odluta ako ih ne zainteresujete, samo što oni nemaju strpljenja da sačekaju kraj kao stariji i ne mogu odmah da odu kući pa se uzjogune i počinju da prave nered. A njihov aplauz znači da ste uspeli u tom, po mom mišljenju, najtežem pozorišnom zadatku.

Pišem dečije predstave, koje sam spomenuo da radim sa kolegama, tako da se i dalje bavim aktivno pisanjem.

Tri impresije: knjiga, predstava i film koji su te posebno iznenadili i osvojili?

Knjiga koju jako volim je “Kroz pustinju i prasumu” Henrika Sjenkevica, to je dečija literature, ali ipak mi je omiljena.

Film Wristcutters club, zbog originalne ideje i interpretacije.

Predstava Zagonetne varijacije.

I na kraju, zašto si ti “crna ovca”?

Nisam o sebi nikad tako razmišljao, jer mi se takav subjektivan doživljaj ne dopada. Smatram da postoje grupe, kada je svaki posao u pitanju pa i gluma, odabir načina na koji ce se neko baviti svojim poslom. Ne znam da li postoje crne ovce, mislim da svi pripadamo nekoj grupi, samo volimo da mislimo da smo posebni i drugačiji, što smatram da donosi više problema nego koristi.

Razgovarala Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: facebook.com, srbijadanas.com, nadlanu.com, mondo.rs