08 mar Mars nije za mene

Rekla sam da ću da prestanem. I prestala sam. Pravila sam se da uživam u svemu što imam potiskujući tebe. Noću, kada bi ušao u moj mir, čvrsto bih stegla nekog drugog, gurajući tebe… I uvek bi tako bilo dok se ne ugase svetla i ne zavlada mrak. A onda dolaziš ti. Uvek dođeš. Smeješ se mojim pokušajima i bežanjima. Pitaš me: „Pa gde ćeš ti? Ovo je naša planeta. Tu smo. Ne pripadaš Marsu. Pripadaš samo meni.” Sklanjaš mi pramen kose i spustaš lep poljubac na moje razgolićeno rame… I ja ti se potpuno nemoćna prepuštam. Podižem se na laktove i govorim u noć: „Kako ti znaš sve?” Namiguješ mi i kažes: „Hajde, dođi, to je to. Osećamo isto.” Ujutru rešim da odem u Crkvu Svete Petke na Kalemegdanu. A prethodno sam bila u streljani, pucala iz svog omiljenog oružja. Zadovoljna sam, bio bi ponosan na mene. Odličan sam strelac. Ovog puta želim da ustrelim oblak na kome sedim. I vratim se u glupu kolotečinu. Vadim nož iz korica, poklon od moga brata. U koru starog hrasta urezujem tvoje i svoje ime… Valjda da bismo bili makar negde zaklonjeni, spokojni i srećni zajedno. Zajedno! Na kiši. Pod suncem. Po snegu. Zajedno… u večnosti koja postoji u imaginarnom, našem svetu. U kori ovog drveta. Odvajam nekoliko minuta i silazim do Save, u flašu ubacujem poruku za tebe. To je pismo koje ima mnogo strana. Možda previše. U njegovom sadržaju smenjuju se samo šapati od nekoliko reči. To je bila potreba da se viče u crnu rupu. Da se kaže. Da ostane negde. U vodi. U vazduhu. Na pesku. Jer guši dok se steže i zadržava u grlu.

Ti znaš, kao što znam i ja, da mi nemamo svoje sutra. Nemamo ni juče. Imamo samo želju. I to ne običnu želju, nego veoma jaku želju koja nam je uvezala duše čim smo se ugledali, kao ona vinova loza oko tvoje terase na kući od kamena, u pristaništu starom nekoliko godina. Kako mi se dopao moj odraz u tvojim očima… Kako mi se dopao tvoj odraz pod mojim trepavicama. Trudim se da odem sa osmehom, ali vidim sebe kako odlazim pognute glave sa suzama na licu. To nisam ja. Ja nikada ne odlazim u suzama, jer ne znam za žaljenje. Zašto onda plačem? Najviše zaboli kad izdaš sebe. Vidim, žao ti je, ali me puštaš da odem. Ne govoriš da se vratim. Ne govoriš. Spustio si glavu. Ne želiš da me gledaš dok iza mene ostaje da se vijori samo ešarpa naprskana jakim parfemom. Znam da noću, u tišini, gledamo u istu zvezdu… To je kao prokletstvo. Kad znaš da me nemaš i kada znam da moram da prestanem… A kako da prestanem? Kažeš mi: „Znam nekoga kome bi moje prezime lepo stajalo.” Sedam na kamen ispred stare seoske crkve i posmatram ružin žbun. Moje oči su prazne. Bez sjaja. Bez želje… od kada sam otišla od tebe. Sada, kada sam uspela da se izborim sa sobom i kada je sve prestalo, znam koliko sam pogrešila. Bio si u pravu, Mars nije za mene.

Autorka: Sandra Hristov Tomić

Fotografije: pinterest.com