04 apr Marko Pekić: Spreman na sve što bele ovce ne smeju

Marko Pekić je mladi fotograf iz Niša, koji stvara na neobičan način i kreira od fotografija čitave svetove. Blacksheep vam otkriva kako se bira mesto za fotografiju, ko su njegovi modeli i zašto je svaki radni dan fotografa u 21. veku drugačiji.

Kako si zakoračio u svet fotografije? Kroz vrata, prozor ili objektiv?

Moglo bi se reći delom kroz prozor, a delom kroz šator! Kroz šator zato sto sam od 15. do 20. godine sa izviđačima dosta putovao, obilazio razna zanimljiva mesta, upoznavao zanimljive ljude i tako sam uglavnom nosio sa sobom neki aparatić, kasnije aparat, i gledao da zabeležim što više trenutaka, ali na neki drugačiji način od ostalih. Kasnije se to pretvorilo u zavisnost od fotografisanja. A kroz prozor zato što sam na svom internet browsveru od tada pa i dan danas uvek imao po 30 otvorenih prozora (tabova) sa raznim tutorijalima, blogovima, testovima opreme… Da na kraju ni sam ne znam šta sam pročitao, a šta ne!

Možeš li da opišeš jedan svoj radni, stvaralački dan?

Stvaralački dan… Pa u ovom poslu je baš to zanimljivo što je svaki stvaralački dan drugačiji, nema nekog ustaljenog toka i dešavanja. Danas sam sa budućim mladencima u prirodi, sutra sam na nekom tematskom fotografisanju, prekosutra na snimanju spota… Uglavnom početak radnog dana kreće uveče, kada se pripremam za sledeći dan, razmišljam o lokacijama, idejama, kadrovima, posećujem sajtove sa dobrim fotografijama da vidim kako su tu temu obradili još neki fotografi i onda kada sve to saberem i stvorim sliku šta hoću da dobijem od sutrašnjeg dana – spreman sam za novi radni dan.

Kakvi ljudi, mesta i događaji te inspirišu? Biraš svoje modele ili modeli biraju tebe?

Obožavam spontane situacije, ako ih nema trudim se da ih napravim ili improvizujem… Volim zalazak sunca, ljude, životinje, prirodu volim, ali ne volim baš da slikam panorame, mnogo je zanimljivije i dinamičnije sa ljudima. Volim da istaknem boje, momente i emocije na fotografijama. Modele uglavnom ja nalazim. Najbitnije kod modela mi je da budu prirodni, pozitivni i spontani… Što manje nameštanja i uvežbanih poza. Ma, volim sve što nije statično!

Svima je poznat moto da „slika govori više od 1000 reči“. Koliko to „više“ reči govore tvoje fotografije? Šta ti želiš da ispričaš: životnu priču, roman ili trenutak?

Svojim fotografijama pokušavam da ispričam neku lepu i šarenu priču, trudim se da ostavim prostora za posmatrača da se zapita zašto baš to, zbog čega sam baš taj par slikao tu i tako… Trudim se da ljudi na fotografijama budu autentični, da nešto rade, da neke detalje istaknem. Želim da taj trenutak bude verodostojan, da kada pogledate fotografiju kažete: pa oni ne glume, oni stvarno vole sto su tu u tom trenutku.

Sarađivao si sa muzičarom Markom Markovićem. Kako izgleda snimanje spota u 21. veku? Da li „pokretne slike“ više kazuju od fotografije? Šta se zapravo desi kad se zagrle muzika i slika? 

Snimanje spota u 21. veku… Pa verujem da je tehnički dosta lakše i pristupačnije nego ranije, ali svakako i dalje dosta kompleksan i zahtevan poduhvat. Saradnja sa Markom Markovicem je bila zanimljiva zbog same tematike pesme, jer oni svojom pesmom šalju poruku mira svetu. Oni su imali ideju scenarija, na nama je bilo da to vizuelizujemo i prenesemo tu poruku mira preko videa. Dosta je zahtevno. Bukvalno se svaki kadar planira, početak, kraj, kompozicija, svetlo, zatim kreativni deo gde video treba da prati neki tok i priču pesme i finalni deo – montaža. Neverovatno kako i video i pesma dobiju novu dimenziju kada se na kraju udruže.

Danas je moguće napraviti virtuelnu izložbu i na društvenoj mreži, bez posebnog sajta. Da li je internet prijatelj tvom poslu? Jesi li razmišljao o postavljanju svoje izložbe izvan ovog medija, na papiru, na nekom realnom zidu?

Nažalost, nisam imao nijednu izložbu u realnom životu, samo u virtuelnom. Verujem da su te mnogo posećenije. Imam gomilu svojih fotki u papirnom izdanju za sebe. Ništa lepše nego kada vidite svoj rad u opipljivom formatu, ali kada je publikacija i reklama u pitanju, za sada se držim samo virtuelnih portfolia i planiram da tako i ostane (Fb, Instagram, Flickr).

U kakvom studiju vidiš sebe za pet godina? Koga (ili šta) fotografišeš?

Za 5 godina sebe vidim u nekom velikom (pet friendly) zajedničkom studiju sa što više kolega sa kojima inače sarađujem. Voleo bih da imamo jednu veliku kuću-studio u kojoj svaku sobu možemo da uredimo sa drugačijom scenografijom i da tamo provodimo većinu svog radnog vremena.

Zašto si ti „crna ovca“?

Volim da radim u tišini, ne volim da se eksponiram, smatram da što je tiši rad, glasnije će se „čuti“ rezultat. Trudim se, trebam još dosta toga da naučim, ali sam spreman da pokušam sve što bele ovce ne smeju.

Razgovarala: Srbijanka Stanković

Fotografije: Marko Pekić