MARINA, GRUČO NE ŽELI DA MI DOBACI PIŠTOLJ

Sinoć sam čitao Dilana Doga. Nisam mogao da zaspim. Neki strah je kolao mojim telom, od nogu ka glavi, zalazio u slepe, i zapušene krvne sudove prepune ožiljaka. Nakon svih ovih godina, malo toga se promenilo. Ista soba, zidovi, ista literatura u rukama. I strah je tu. Kao te 92’, kada sam se plašio zombija, i da li će se ćale vratiti sa ratišta.

Svakome trebaju suze. Ali moraš znati kako da plačeš. Koliko god mislio da znam, o životu ne znam ništa. Ili vrlo malo. Uporno bežim sa časova. I ovo jutro sam dočekao umoran od noći. Umio sam se hladnom vodom i oprao zube. Ispljunuo sam krv. Slivala se u odvod pomešana sa pastom. Ne izgleda toliko strašno kada miriše na mentol.

Kada prvi put osetiš ljubav, niko ti ne kaže da i strah ide u paketu. Kao dete reaguješ glasno i sa oduševljenjem kada ti se nešto sviđa. Vremenom naučiš da ćutiš, ako želiš da preživiš. Svako ima svoj dugi pozdrav. I svako ima svoju Marinu. Koja krije suze najbolje od svih. Nekada sam se plašio zombija, živih mrtvaca lišenih svake emocije osim da ti prožderu telo. Sada se plašim demona koji izjedaju iznutra. Menjam ovo ludilo za smrt…

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: weheartit.com