20 feb Manjin univerzum mašte

Svaki rob navike ponekad dobije komad svakodnevnice nekog drugog, samo da se oproba.
Problem je, bar meni, bio što se tada grabi više nego što može da se ponese.
Tako sam ja pravio promociju knjige gde god da su me pozivali, makar to bilo nečije dvorište. Obezbedi mi dvoje ljudi koji će saslušati ono što imam da kažem i imamo dogovor. A voleo sam i da popijem. Mislim, volim i sada, ali sve je to dobilo drugi smer, pa radije odbijem čašicu nego što je prigrlim. Odraslo se.
Pozove me jednog jutra čovek koji sebe naziva Čika Mića. Kaže, moraš da probaš moje vino, ponesi i onu tvoju knjigu. Mi smo, kaže, stariji ljudi, ali nas tvoje pisanje podsetilo na mladost. Evo, moja žena će praviti jelte, čuvanu gibanicu.
I odem ja kod čika Miće. Valjda je to bio trenutak pucanja u meni, jer popili smo baš dosta, ali opet osetno manje za moj kapacitet.
I pozdravimo se mi tu, onako domaćinski, on mi pošalje flašu vina i kaže „Nemoj vodom da ga kvariš“. Njegova žena mi spakuje gibanice dovoljno da nedelju dana ne gladujem. I ko te tad pita za promociju?

Kako sam već tridesetak sati gazio bez sna, vozio sam polako. Levo kod Čente ka Barandi, umesto pravo ka Beogradu. Prokleta navigacija me je vodila tamo gde sam često išao, u Pančevo, umesto tamo gde sam želeo da odem, daleko od Pančeva.
Svaki kamen pored puta sam znao tamo. Skoro svaku kafanu. Maltene je  svitalo kada sam prolazio pored buvljaka, te sam rešio da napravim pauzu.
Šta tamo sve možete kupiti za smešan iznos novca, to nije humano.
Gomila polovne garderobe, bespotrebnih komada plastike i ogromna tezga sa knjigama. Kao i svaki dečak morao sam prvo da bacim pogled na alatke, delove kompjutera razbacane po ciradi na zemlji, televizor na kojem je pisalo „radi provereno“, pa sam tek onda prišao tezgi sa knjigama. Ceo svet spava, a ja rešio da kupujem knjige. Nije ni čudo što toliko pijem.
Kupujući Dostojevskog za dvadeset pet dinara, Orvela i Dikensa po istoj ceni, privukla mi je pažnju ogromna mokra kutija.
Na njoj je pisalo crnim markerom – 200.
– Izvinite! – upitao sam pospanu ženu – Zašto su ove lepe knjige po dvadeset pet dinara, a ove mokre i nikakve dvesta?
– Mali, – progovorila je muškobanjastim glasom – Je l’ ti mene zajebavaš?

– Ne, pa ozbiljno mi nije jasno. – izustio sam nekako.
– Bre cela kutija je dvesta. Daću ti i za sto, samo da mi je skloniš.

Sa punom kutijom starih i mokrih knjiga u gepeku, i par onako lepših na sedištu do mene, nastavio sam putovanje ka Palanci.
Stigao sam pred kuću i otvorio gepek, ali iznoseći kutiju, jedna plava knjiga mi je ispala na zemlju i otvorila se. Shvatio sam da to nije bila knjiga, već obična sveska sa neobičnim koricama. Podigao sam je i stavio u džep, da je prelistam čim uđem u sobu.

Razočaran, legao sam na krevet i počeo da listam stranice.
Na prvoj stranici je debelim crvenim markerom napisano „Univerzum mašte jedne Manje“.
Zaboravljajući na umor, počeo sam skeptično da listam dalje…

Ovo što ću vam napisati samo su segmenti tog univerzuma mašte, odabrani nasumice.
Nisam autor tih reči, ali sam imao (ne)sreću da na njih naletim tog jutra u Pančevu.
Iako nisu imale namenu da postane dostupne javnosti, ja ih, na sopstvenu odgovornost, takvima pravim. Sve što je dotaklo nečiji život, ne zaslužuje da bude zaboravljeno.

* * *
Draga Ejmi,

Razgovor može vremenom izgubiti smisao ako predugo govoriš jednom istom licu, jednim usnama, jednim očima.
Zato sam odlučila da te stvorim i da ti se obraćam kad god me nešto rastuži ili učini srećnom. Neću te obesmisliti kojekakvim datumima, ali od ovog trenutka, jedino tebe imam.
Draga Ejmi, moraš znati da, iako sam ti dodelila moć najbolje drugarice, ne smeš to da zloupotrebiš. Zapamti, kako sam te stvorila, istom lakoćom mogu i da te uništim.
Iskreno tvoja, Manja.

* * *
Draga Ejmi,

Prva stvar koju želim sa tobom da podelim je ta da mrzim školu.
Znam, zvučim kao klasična tinejdžerka, ali nije stvar u učenju. U profesorima je.
Ja sam gimnaziju upisala da bih mogla da razvijam svoj intelekt, a ne da me degradiraju banalnim stvarima. Recimo, imali smo pismeni. Tema je bila „Šta ću raditi ovog leta“.
Zamisli tu glupost, molim te! Pa idem da učim da vozim traktor, eto čisto da tema dobije neki smisao.
Htela sam za lektiru Blejka, Brak neba i Pakla recimo, a oni su mi preporučili da čitam nešto lakše. Koelja i Kapora mogu čitati dok vozim traktor, za vreme onog leta iz teme sa pismenog.
I tako Ejmi, moji dani protiču u borbi između razuma i društveno prihvatljivih stvari.
Nešto nalik tvojim danima. Svi misle da si sveska, a ti si najbolja drugarica.
Odoh da vodim Veljka u park. Eto, nisam stigla da ti kažem, imam najdivnijeg mlađeg brata na svetu. Ima vremena, pričaću ti.
Iskreno tvoja, Manja.

* * *
Ejmi. Alo!
Kako tebi život ovih dana?
Znam, imaš najbolju drugaricu morona koja te je zapostavila, ali javiću se uskoro, nećeš verovati ko se zaljubio.

Ljubi te tvoja Manja.

* * *
Moja Ejmi…
Retki su momenti kada bih volela da predmeti ožive, ali ovo je jedan takav. Volela bih, samo na sekund da postaneš, ne samo najbolja drugarica, već najbolja drugarica koja može da me zagrli.
Volela bih da si ona devojka iz komšiluka. Da imaš utešno zelene oči kao ona i da mogu da ti se pojavim na vratima, uplakana, a ti samo da me zagrliš.
Znaš, moj otac voli da popije. Ne krivim ga, dođe i spava, Veljko i ja ne primetimo. Ali je jutros došao pijan, i rano je bilo za spavanje. Ošamario je Veljka jer ga je pitao zašto smrdi? Nazivao moju majku kurvom, govorio da Veljko nije njegov sin, a ja sam nemoćna samo odvukla malog u sobu. Kaže Veljko: „Duša me boli za tatu.“
Što su izmišljali ljudi da postoji ta duša? Ne postoji! Boli me sve! Ruke, noge, glava, grudi, stomak! Oči me bole, Ejmi, ali duša ne.
Kada sam bila mala, Veljko se tek bio rodio, a ja sam ga čuvala. Kako sam bila ponosna tada, ceo svet je bio naš. Imala sam običaj da ga iznesem na ulicu i da pitam redom ljude na ulici „Je l’ tako da niste videli lepšu bebu?“.
I nisu videli. Niti će ikada videti.
Nego, to su stvari za odrasle, da ti pričam ko se zaljubio…

* * *
Ejmi, brate, znači pet iz latinskog, kec ko vrata iz matematike. Jesam li majstor balansa ili šta?
U potpisu – Manja car!

* * *

Razmišljam noćas, možda sam trebala neko drugo ime da ti dam. Otkud znam, možda ti nisi Ejmi, imaš neko toplije ime,dražesnije, a ja te ovako vređam. Ejmi ne zvuči kao prijatelj. Tanja zvuči kao prijatelj. Tanja iz kuće do moje, eto ona bi bila idealan prijatelj, ako sudimo po imenu.
Pričala sam ti o njoj već, a maltene mi u školi ni ćao ne kaže. Lepše zalene oči nisam upoznala, svega mi.
No, nebitno. Onaj dečko što sam se zaljubila u njega studira stomatologiju. Znam, velika je razlika, on je na  faksu, a ja u srednjoj školi. Ali tako bih ga ljubila.
Ima taj neki sjaj u očima, privukao bi te toliko blizu pa pustio, samo da ne možeš da ga izbaciš iz glave celu noć.
Trabunjam. Otišla sam.

Ljubi te samo tvoja Manja.

* * *
Mama mora da ide na operaciju kolena. Bojim se za nju.  Znam da to nije toliko opasno, ali mislim da će je ležanje u kući ubiti. Ako je neko u tome ne pretekne.
Nadam se da će ova godina uskoro da se završi.
Idem da spavam.
Tvoja M.

* * *
Ejmi, poludeću.
Kako sam starija, sve je veća potreba da se tebi obraćam, a sve je manje vremena za to.
Zaista bih volela da me Tanja makar malo primeti, prosto osećam da bih mogla njoj da pričam o Njemu. Tebi ne mogu satima da plačem, i hvalim se.
Mama je operisana, u bolnici je i to je super. A ja trpim izlive testosterona svako veče. Uvek je ona bila neki balans tu, umela je da malog pošalje u sobu tako da on veruje da je pobedio u raspravi, a matorog da ubedi da je on glava kuće, noseći stub i da svi samo njega slušaju.
Ja mu tu dođem inventar, što se manje mešam lepši mi život.
Sutra idemo u bolnicu u Beograd da posetimo mamu. Jedva čekam da je zagrlim.
A da, tata je kupio novi auto, niko ne zna odakle mu pare a cela ulica Moše Pijade se okreće za njim. I rekao je moj dečko da te pozdravim, hehe.
Tvoja Manja.

* * *
Ejmi, sada smo se vratili iz bolnice. Tata mi se zakleo da više ne pije.
Zapravo, ceo put je plakao i kleo se. Verujem mu.
Sutra dovozimo mamu kući. Dobro je ona, kaže mi da pazim Veljka.
Nisi znala da sestra treba da vaspita brata, a ne roditelj?
Eto, svaki dan nešto novo naučiš.
Možda se on zato i ne odvaja od mene.
Nešto mi nije do priče. Zima je valjda kriva.
Ja sam takva, na neku pahulju bih legla i prespavala ceo put od oblaka do nečijeg đona.
Samo da znam da me ta pahulja do kraja grli.
M.

* * *

Draga Ejmi, iskreno se nadam da u tvom svetu ne postoje muške sveske. Ako postoje, hoću da znaš da osećam tvoj bol. Danas sam pričala sa drugom iz klupe, na velikom odmoru, kada je naišao On. Tako je bio hladan, stegao mi je ruku, naježila sam se. Pomalo i uplašila. Nije progovarao, samo je kao duh stajao i stezao mi ruku.
Ali me je onda naglo privukao sebi i poljubio nežnije nego ikada.
Da stvar bude gora, kući se situacija ne menja.
Matori još nije izašao iz puberteta, a mali se sprema da to učini.
Da moja i mamina muka bude još veća, ovaj je stvarno ostavio piće, pa je sad stalno kao na iglama. Nije više agresivan, divno je to. Ali je usporen, ne reaguje kada mu se obratiš. Jesu li svi ljudi takvi kada se odreknu nečega ogromnog? Da li bih ja bila takva da tebe izgubim sutra?
Ko zna.

* * *
Ejmi, dišeš li? Šta rade zapravo sveske najbolje drugarice kad ih niko ne gleda?
Vidiš, zbog toga bih volela da mi je Tanja prijateljica, da i ti imaš neki minut samo za sebe.
Šalim se, pusti me.
Mama se navikla na ležanje, sve serije prati, ja sam sa dečkom malo više nego obično. Baš sada idem da ispratim Veljka kod nekog druga, na partiju igranja, a ja idem do grada sa dragim. Jedva sam ubedila Veljka da ne može sa nama.
Eto mi izgovora, donosim mami voće, a zapravo kradem momente sa dečkom.
Postao je čudan Veljko, kako je mutirao onaj svoj piskavi glas. Sve je vezaniji za mene, kad god ga negde ostavim, on se okreće da vidi jesam li tu. Boji li se on to da ga nadgledam? Ili se boji da se neću vratiti?  Čudne su te pubertetlije.
Još malo će matura, čoveče. Budi tu dok se vratim, pa da ti ispričam šta planiram da obučem.
Voli te zauvek tvoja Manja.

Sledećih par stranica ostavljene su neispisane. Na jednoj, crvenom olovkom, samo je pisalo:

* * *
Ejmi, sa pravom sam se bojao. Nije se vratila.
Manjin Veljko.

Ostatak sveske je bio potpuno prazan. Čitao sam redove iznova i iznova, danima sam proživljavao to što je bilo napisano, mogao sam da naslikam njen život na tapetama moje sobe. Sve do jedne noći između subote i nedelje kada sam ponovo išao u Pančevo.
Svratio sam do buvljaka, pomalo uplašen.
Valjda ona mesta koja ostave jak utisak na tebe, čak i lep, posle izazivaju jezu u tebi.
Prišao sam tezgi sa knjigama. Nije bilo više kutije za dvesta dinara, ali je stajala ona žena. Gledala me je čudno, možda se niko ne vraća kod nje nakon kupovine, šta znam.
Povukla je dim kada sam izustio:

– Tanja?
– Molim?
– Zovete se Tanja, zar ne?
– Pa na to sam se odazvala, šta misliš, kako se zovem? – Jezivo je govorila.
Ali činjenica, te zelene oči kao da su pre mnogo godina mamile drhtanje kolena muškaraca na ulici.
– Živeli ste u Moše Pijade?
– Jesam… – odgovorila je bacajući cigaretu i upitno naginjući glavu ka meni.
– Mislim da je ovo Vama potrebnije nego meni. – pružio sam joj plavu knjigu koja knjiga nije.
Otvorila korice i ovlaš je prelistavala.Video sam kako joj je usna zadrhtala.
– Manja? – progovorila je drhtavim glasom.
– Manja. – odgovorio sam.
– Znaš, nju je dečko…
Brzo sam je prekinuo.

– Ne želim da znam! Kod mene je sigurna.
Okrenuo sam se i otišao.

I evo, zaista, nakon toliko godina ja i dalje ne želim da znam.
Ako je u mojoj moći da malo oblikujem sudbinu te predivne Manje, onda je ona negde srećna.
Živi, ima dvoje dece, dečaka i devojčicu. Nedeljom popodne tata spava sa dečakom u sobi, sa upaljenim televizorom. A ona… Ona šeta klincezu ponosna, biraju cvikere za sunce kao da su obe odrasle. A deca su. I sedaju u neki park, jedna je umazana sladoledom, do laktova, a druga zapisuje nešto, u nekakav univerzum mašte.
Piše nešto čudno, lepo, iskreno, u plavu svesku koja sveska zapravo nije.

Autor: Željko Jevtić

Fotografije: pinterst.com