23 okt Mamin sumrak

Koračamo tiho u gomili, čekamo da se oktobar brzo skotrlja niz naše modre, ispucale  dlanove.
Godina je 2016.
Prošle su tačno tri večnosti i dva zaborava od kada sam te poslednji put poljubio u čelo.
Oprosti mi.
Oprosti što nisam na vreme shvatio koliko brzo naboraš to tvoje nervozno čelo, i koliko tragova to može da ostavi.
Eto, okrenem se na mesec dana i ti si za godinu starija.
A ne volim što stariš.
I ne volim što su te lagali.
Oprosti mi što si se navikla na ovaj miris grada i besnilo u zubima.
Oprosti mi, molim te, što ti je kosa pobelela i što svako veče moraš da točiš vodu u kofe jer ne znaš kada će je ponovo biti.
Možda je moja krivica.
Znaš, kada sam pokrenuo onaj projekat za poboljšanje Palanke, ili svesti njenih građana, zaista sam verovao da ću uspeti da promenim makar jedan pogled na ovaj svet.
Iako je sve delovalo kao teška zajebancija i namera da se kritikuje šareni balon koji nas vuče u bezumlje, ja se nisam zezao.
Onda sam se povukao, pre tri večnosti, u neki svoj mali zaborav.
Shvatio sam da nije sramota biti gladan, već je sramota da te okružuju ljudi koji će gladnog da te  ostave.
Video sam da ljudi postaju zveri, pa te koriste kao mamac ako već nisi zanimljiv plen.
I na kraju obavezno budeš hrana, samo zavisi ko će te pojesti.
Oprosti mi što se sveća, koju stalno pališ u mom malom zaboravu, gasi od dahtanja zveri.

Znao sam, valjda, negde u pozadini mozga, da će jednom biti ovako.
Znao sam da ćemo jednog dana koračati u gomili modrih, ispucalih dlanova.
I da će nas, u izobilju predizbornih bilborda, voditi na streljanje, tiho nam govoreći da vode više nikada neće biti.

Oprosti mi, molim te, mama, što već tri večnosti i dva zaborava nisam ni pokušao da upalim tu sveću koju ti gase svakog dana.

Autor: Željko Jevtić

Fotografija: tumblr.com