30 apr Mali život  

Dok smo tog popodneva šetali, uživajući u decembarskoj toploti, mučile su me neke misli o smrti. Prekinula sam prijatnu tišinu pitanjem:

-Misliš li nekad o tome šta bude posle smrti?

On je izgledao potpuno zbunjen.

-Pa i ne baš. Zašto bih mislio o tome?

-Zar te ne muči šta se desi sa tobom kad umreš, šta bude sa tvojom dušom, kakav je poslednji uzdah koji uzmeš?

-Ja sam više od onih koji prosto žive.

-Šta onda misliš o životu?

-Da li je to opet jedno od onih ženskih pitanja na koje postoji neki unapred smišljen odgovor koji bi ti se dopao? – nasmejao se i poljubio me u čelo.

-Ne, ovo je pitanje života i smrti. – rekla sam sasvim ozbiljna.

-Mislim da je lepo biti čovek, volim što sam rođen u ovom vremenu i što mi je na raspolaganju toliko mnogo mogućnosti.

Ja sam gledala u svoju dugu haljinu. Ona tako lepo igra na vetru. Zamislim da sam ja ta haljina koja tako leprša i izvodi svoj ples u pratnji vetra. Ceo put sam gledala u svoju haljinu.

 -Ima toliko života van ovog ljudskog, da tako kažem.

Nije razumeo.

-Zbog čega bi se čovek smatrao najsavršenijim bićem kad je čovek u stvari tako mali u odnosu na sve ostalo? Svaki i najmanji potok uliva se u neku reku, koja se uliva u veću reku, koja se uliva u more, u okean. I sunce svakoga dana izlazi i svake večeri zalazi. Gledala sam zalazak sunca sinoć, zar postoji nešto savršenije od toga? Ogromno nebo koje je celo plavo, samo se na zapadu svetlost prelama i plavo prelazi u žuto. I gori nebo na zapadu. A ti si samo jedan mali čovek koji sve to propušta i ničemu se ne divi. Volela bih da sam ptica da budem tako blizu neba i da pipnem oblačiće. Volela bih da sam suncokret i da se zorom prva obradujem suncu i pozdravim ga. Volela bih da sam mali maslačak. Maslačak koji kao i naše bake i deke kada ostari, osedi. Ali onda se desi malo čudo: on se raznese svuda po livadi i više nije vezan za tlo, za zemlju. On sada leti. Volela bih da budem taj blagi vetrić koji raznese maslačak. Da ga nosim daleko, da se nagleda lepota iz nove perspektive. Volela bih da sam ono zrnce peska iz „Malih bajki“ Stevana Raičkovića. On u svojoj drugoj bajci piše kako kada parket ili orman škripe to u stvari ono drvce uzdiše za svojim životom u šumi. Prošla sam pored jedne kući i na terasi je sedelo dete, pa sam mu se nasmejala i mahnula, iako ga ne znam. Ono mi se odmah nasmejalo i odmahnulo. Volela bih da sam taj iskreni dečji osmeh. I dečji osmeh je mali život. Imamo novog ljubimca, to je jedna osrednja žaba. Ta žabica svake večeri čim padne mrak uskoči u činijicu za vodu naše mace i tako provede noć. Svako ima prava da uživa. Ti misliš da si najsavršenija vrsta koja hoda ovom zemljom i da je tvoj život tako važan i tvoje postojanje tako mnogo bitno, a šta fali svim ovim malim životima oko nas? Ja bih baš volela mali život.

-To je zato što si ti maštovita i gledaš na svet nekim drugim očima. Ponekad kad razmišljam o tebi mislim da je život u tvojoj glavi bogatiji od ovog života koji živiš.

Kao i mnogo puta dosad nije razumeo ono o čemu sam govorila. Mogla sam jednostavno da kažem da sam umorna od ovog života i da bih volela da moja duša pređe u neki drugi oblik. Onda bi možda pomislio da imam samoubilačke namere, a o tome nije bilo ni govora. Najbolje bi bilo da sam ćutala.

-Sačekaj me tu par minuta.

Poslušala sam. Stajala sam i duvala u prste da ih zagrejem. Onda sam se u jednom trenutku okrenula pozadi i shvatila gde se nalazim. Videla sam to dvorište, te klupice tamo, drveće, fontanu. A onda sam oko sebe videla život. Bio je tu prodavac novina koji se smejao sa prolaznicima, na klupici je bila devojka koja je primala poruke na fejsu, do nje je bio neki čovek koji se smeškao detetu, to dete šetala je baka dok je ono jurilo golubove, golubovi su tako divno leteli oko nas, celo jato; u „Lipi“ su sedeli ljudi i jeli kolače. Iza mene kao da je bio neki drugi život. Tamo je bila bolnica, bila je ona cvećara u kojoj sam kupila saksiju sa cvetićem onog dana kada mi je rekao da je ozbiljno bolestan (cvet je odavno uvenuo, oh kako simbolično!), bio je taj park gde smo provodili po sat vremena prošlog aprila. April. Prošle godine. I ja vam sada govorim: u meni i dalje traje osećaj kao da je to bio prošli život, kao da to nije bio moj život, kao da to nisam bila ja. Pamtim svaki minut tog vremena, ali kao da to gledam sa strane. Vidim sebe i njega kako razgovaramo, kako se smejemo, kako ga slušam, kako šetamo po dvorištu, kako se zatim osećam kada odem u prazan stan i razmišljam o tome. Ali jesmo li to mi? Jesam li to bila ja? Kako smo to bili mi i kako da se uverim da je sve što se kasnije desilo istina, kada je u meni i dalje tako jak osećaj da će on odnekud doći?

Sada vidim sebe na onoj klupici ovog decembra kako mislim o tom aprilu. I sa sigurnošću tvrdim da u životu postoje samo trenuci i da su samo oni bitni. I grčevito, svom jačinom, držim, neizmerno volim i nikome ne dam te trenutke u kojima se sećam tog prošlog života koji je nekako sa njim umro i ovog života koji se tako nonšalantno nastavlja i teče nekim svojim tokom. Ali se često, često, oni u meni sudare i ni sama ne znam kuda dalje, dok gledam sebe.

 Uhvatio me je za promrzle prste i prenuo me iz misli. U drugoj ruci nosio je kesu sa mojim omiljenim kolačima.

-Idemo u stan da jedemo kolače dok kuvamo špagete za večeru i slušamo Cohena. Pričaćeš mi zbog čega toliko voliš onog Džamonju i rećitovaćeš mi „Ako ti jave da sam pao“ uz čašu vina, a ja ću oprati sudove. Dokazaću ti da možeš biti srećna u ovom životu i kao čovek, uz pravu osobu. Ovo je naš mali život.

Autorka: Zlatica Stojanović

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Mali život“ izdvojena je na konkursu „Promena“).