18 dec Mali stan na Dorćolu
Možda prestanem da pišem.
Nakon noći,
u kojoj ćeš mi izrecitovati,
sve moje reči.
Koje su se uglavile
na razne papire,
čekajući da ih ti iščitaš.
Možda se jednom uselim,
u onaj stan,
u starom delu grada.
Sa malenom francuskom terasom.
Dovoljno velikom,
da na nju stanemo ti i ja,
i knjiga moje poezije.
Otvorenom,
taman toliko,
da nam se sagoreli duvan,
stopi sa blješavim zvezdama,
rasutim po nebu iznad nas.
To neće biti na leto,
kada se vole svi ljubavnici,
sa uzavrelom krvlju.
Biće na jesen,
negde sredinom noći,
u četvrtak.
I trajaće do jutra.
Dok me sanjivu,
sunce ne probudi,
na tvojim plećkama.
I ne izjurim čupava i gužvava.
Ka tramvajskoj stanici.
Među one neiživljene gospođe,
sakrivene gomilom jarke šminke,
kojom prikrivaju crnilo,
svog ispražnjenog života.
Nećeš me poljubiti,
kada istrčim iz stana.
Samo ćeš onako go do pojasa,
uzviknitu iz sveg glasa,
onaj poslednji stih.
Kojeg sam noćas,
dopisala na koricama.
I ono tvoje,
„Budi dobra mala, biću tu kada se vratiš“.
Namignuću ti desnim okom,
dok utrčavam u tramvaj,
svesno saučestvujući u tvojoj laži.
Autorka: Dragana Marković
Fotografija: Dragana Marković
Sorry, the comment form is closed at this time.