Sedeo sam naspram tebe i posmatrao te.
Ti si moja vršnjakinja, koleginica sa
fakulteta, komšinica i dobra
drugarica.

Oboje smo u konfliktu sa očevima
i ne znamo da plivamo.
Čak nam je i horoskopski znak isti.

Vremena su, kao i uvek, bila teška
mi daleko od kuće
živeli smo u skromnim sobama
i često bi nas
morila glad.

Delili bi sve što imamo.

– Imaš li još onih bonova za menzu – pitala si.

– Nemam. A tvoje konzerve?

– Juče je i zadnja otišla. Odakle ti uopšte oni bonovi?

– Preturao sam po gazdinom tavanu i pronašao neke porno-časopise.
Trampio sam ih za bonove, sa onim ćaknutim Bosancem iz susedne ulice.
Cela dekada, ručak i večera.

Potom bi se oboje
glasno smejali.

– Ja držim dijetu, ali spremiću tebi, imam ovde
makarone, kečap i neko ulje, brzo će
biti gotovo – rekla si.

– Hvala – rekao sam.

Ubrzo si pred mene stavila tanjir
pun tanjir makarona
sa kečapom.

Probao sam zalogaj, žvakao, progutao.
Nije išlo.

Pokušao sam da budem hrabar i nastavio
ali imao sam utisak da jedem
užeglog pacova.

– Zašto ne jedeš, šta nije u redu?

– Ne mogu. Nije do tebe, jednostavno ne mogu.
Možda je neki sastojak pokvaren. Izvini.

Rasplakala si se.
Plakala si tiho, pa sve glasnije.

– U redu je, u redu je – pokušavao sam da te utešim.

– Izlazi napolje! Idi, jebiga!

Počeo sam da perem
tiganj.

– Ostavi to i idi! Samo izađi! Idi, molim te!

Izašao sam, kvaka, vrata
pa niz trošne drvene stepenice
dvorište, kapija, bio sam na
ulici, otišao sam.

Jedino što sam tada
mogao da
učinim.

Autor: Marko Antić

Fotografije: zena.blic.rs, favim.com