22 okt Magla

Umirem! Evo, osećam hladnoću pod kožom, znoj na rukama i nogama, truležni smrad mojih organa koji se lagano zaustavljaju. Vitalne funkcije naglo opadaju, prestaju, gube se. Ja se gubim. Moj najveći strah je konačno postao java, poslednji svesni delić jave koji me deli od onih koji se prevrću u grobu. Baš to prevrtanje, to gubljenje u crnom bezdanu moćnog podzemlja, to je ono što me je celog života plašilo. Čak i kad ja budem samo oličenje one stare mene, još jedan bezimeni sluga mračnog gospodara koji bez sposobnosti da razmišlja luta po vrelim, pustim hodnicima, oni koji su danas tu pored mene, koji me drže za ruku, nastaviće da žive, da se vole i raduju, a mene će zaboraviti.

Vidim gusti oblak sive magle kako mi se približava. Ta magla je poput onog dima koji se obruči na zimski zamrznuti pejzaž jednog pustog grada, tako gusta i neprohodna. Prilazi mi brzo i tračcima svoje misterije uvlači me u vrtlog zaborava i uspomena. Brzina kojom se ta siva rupa kreće ka meni kida moju kožu na froncle ostavljajući ružne, krvave ožiljke ispod kojih se vidi čisto meso, mišići. Te ožiljke ne vidi niko sa strane i niko ne čuje moje bespomoćne krike koji mole da bol prestane, da makar utihne. Niko mi ne skače u pomoć, niko se ne pomiče. Njihova lica prilično su hladna i jednolična. Posmatraju me kao što bi posmatrali malu fleku na belom zidu – bez i mrvice zainteresovanosti. Čini se kao da prizivaju moj poslednji udah. Ne brinite! Nije ni to tako daleko. Gde bih ja mogla da pobegnem iz ove postelje? Jedino mogu da zađem u dubinu svoje magle. Tu gde se uspomene ređaju jedna za drugom, baš tu vidim vesela lica. Vidim fotografiju sa svog drugog rođendana, a moj nervus olfactorius  „oseća” topli miris tek upaljene rođendanske svećice. Na slici sam ja sa svojom šarenom tortom u obliku zeca. Jedino što mi ta crvena haljinica i taj bezbrižni dečiji osmeh govore jeste da je sve to bio početak jednog života na čijem sam sada kraju. Hodam nekom uzdužnom putanjom, a pored mene samo lete slike nanizane na fotografski film. Hodam i sećam se svih dana provedenih sa osmehom na licu, svih besmisleno izgovorenih reči, svih svetskih čuda koje sam videla, svih mirisa koje sam pomirisala, svih osoba koje sam volela… svega. Grče mi se ruke i peku me oči, ali nemam suza kojima bih mogla da nazdravim samoj sebi, za srećan put. Drhtim i hodam nesigurno dok slike postaju sve bleđe i na kraju počinju da se gube, a magla postaje ponovo sve jasnija. Stojim zarobljena nevidljivim okovima dok se oko mene formiraju četiri teška zida. Ostavljaju me u tom ograničenom prostoru, nemam kuda. Približavaju mi se prilično brzo i znam da će me dok trepnem jednom smrviti u komadiće, u prah. Blizu su mi, na dohvat ruke i smejem se, plačem i vrištim kao osobe sa maničnim ponašanjem. Uskoro ovde neće biti mojih ruku, moga tela, mojih udaha niti moga srca. Da, za par sekundi je sve gotovo… baš sve,da, gotovo je.

Autorka: Aleksandra Mladenović

Fotografija: deviantart.net