Zuje krošnje u mom bulevaru
kao suknje devojaka na Korzou.
Ja se budim sa svakim prolećem
iscrpljujući zimski san
prekinut je.
U proleće sam uvek odlučivao
da putujem
bez razmišljanja.
Nekako bi se uvek zadesilo
da je neka devojka procvetala
negde izvan mog grada
daleko
i ja ne bih gubio vreme.

Kilometri su mi oduvek bili sluge
moja krv je možda slovenska, germanska
lice mi je varvarsko
ali duša mi je plemenita, plamenita
ciganska.
Bio sam pravi pravcati Svire
Tom Sojer, Haklberi Fin
Arturo Bandini, Henri Kinaski, Din Morijarti.
Govorila mi je familija
da smo jedini mangupi
koji putuju u svojoj torbi
šinama, drumom
i koracima
moj pokojni deda i ja.
Kicoši, lude
mačori, probisveti
avanturisti.
Nazovi kako hoćeš
samo nikako nisu bili
turisti.
Pitala bi me baba
– zar nema devojaka po gradu, sine
tolike lepe cure
a ti putuješ tamokoznagde. –
– Dosadne su, baba. –
odgovorio bih joj prosto.

U leto
kad je već sve zrelo
mirisno, primamljivo i privlačno
u takvim noćima
molio bih se za svoje noge
da me posluže što više, što duže
da nastave i sa žeđu, glađu i umorom.
Da me usreće.
Vraćao bih se iscrpljen
majka bi rekla
– ofucan kao mačor
danima te nema
bled si, prljav
vidno umoran
gde si bio, sine
odakle ti novca i energije? –
Kroz mene bi
posle tuša i umora
prošla neka čudna sreća
ostala bi tu
kroz celo telo bih je osećao
ubeđen da bih lebdeo
da imam još malo toga.
Ispunjenost.
Ispunio patike zemljom, peskom, blatom.
Za novac bih se snašao
on je toliko nebitan
da ga posle ovoga neću ni pominjati.

Takav sam mačor bio.

sve je to koštalo

tek sada, suočen, osećam
prebrzo sam se umorio
iscrpeo, razočarao, ofucao.
Sada proračunat, kao da kažem
– I račun, molim vas.
Da ga bacim ispred. –
Ne pomeram se od svog grada
sedim, krećem se, posmatram
brinem, strah me je
ne pomišljam da padnem u iskušenje.
Ušiju uvek načuljenih
osluškujem prugu i kolovoz
gledam vozove, autobuse.

Kada padne noć
kao svaki ofucani mačor
podvijenog repa
nacrtan sam
ispred ulaza moje zgrade.
Kao svaki ofucani mačor mjaučem
na vetar, Mesec, na vozove i autobuse
i to ućutkuju komšije sa prozora.
Radni, obični narod
zarobljen u svojoj rutini
nema razumevanja
ne može da spava od mog (m)jauka.
Okrivili su mačke
ulaz do mene
ni krive ni dužne.